Crvene vrpce kandidata Vučića | Evropa | DW | 06.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

analiza

Crvene vrpce kandidata Vučića

Premijer koji planira da postane predsednik marljivo preseca svečane vrpce od Inđije do Indije. Tako nastavlja rđavu praksu zloupotrebe funkcije u kampanji. Nijednoj vlasti nije padalo na pamet da promeni zakone.

Vreme kampanje je pomalo vreme čuda. Tada niču škole, umivaju se bolnice, grade se fabrike i, više od svega, režu se svečane vrpce toliko da se političarima (uvek vladajućim, nota bene) isplati da nabave prirurčne makaze i uvek ih nose u unutrašnjem džepu sakoa. To je, međutim, i vreme podvojenih ličnosti u kojem premijeri, predsednici i ministri o državnom trošku reklamiraju svoje stranke i sebe kao kandidate. „Naš život ne treba da stane u kampanji. Ako je predviđeno da se petnaest dana pred izbore otvore škola ili put, naravno da oni treba da se otvore“, kaže Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija. „Ali da li mora da ih otvori baš funkcioner? Pa čak i ako on to uradi, mediji treba da razmisle kako će to da pokriju: da li će napraviti vest o tome da je otvoren put ili će napraviti ogroman prilog o funkcioneru koji pušta put u saobraćaj?“

Pitanje se ispostavlja kao retoričko. Teško da je ikada zabeležen televizijski prilog u kojem nije pomenut ili makar uslikan funkcioner. Portal Cenzolovka je pre nekoliko dana primetio da je RTS otvaranju radova na deonici autoputa Surčin-Obrenovac (na naslovnoj fotografiji) posvetio čak četiri i po minuta u Dnevniku i tu našao mesta za šest izjava premijera Aleksandra Vučića. Koji je ujedno i kandidat za predsednika. Postoje dobri razlozi za pretpostavku da bi se autoput jednako brzo (ili sporo) gradio i bez prisustva premijera, medijske pompe i dovoženja autobusa punih pristalica koji su za tu priliku, kako su priznali pred kamerom televizije N1, organizovano izašli sa posla iz javnih preduzeća i odatle poneli srpske trobojke.

Mediji kao PR-agencije

Samo u poslednja dva, tri meseca Vučić je otvorio Sajam turizma u Beogradu, tržni centar Bogoljuba Karića u Minsku, fiskulturnu salu u Grabovcu (igrao stoni tenis sa učenicima), udarcem u gong označio početak radnog vremena berze u Mumbaju, ubacio lopatu betona u temelje fabrike Leoni u Nišu, otvorio obnovljenu deonicu pruge Vranjska Banja-Ristovac i fabriku autodelova u Inđiji... Tu je niz susreta sa stranim zvaničnicima posle kojih ostaju prigodne fotografije sa širokim osmesima. Tu je i najava da će do kraja godine biti povećane plate i penzije.

„Najbolje bi bilo kada bismo imali zaista nezavisne medije i novinare koji bi procenjivali šta je zaista vest“, kaže Minić za DW. Ali naivno bi bilo pretpostaviti da novinari i urednici nisu pročitali baš nijedan udžbenik žurnalizma gde se jasno odvajaju događaji od takozvanih pseudodogađaja. Ovi drugi su uparađeni tako da teku u prilog organizatorima pa od rutinske stvari kao što je početak radova nastaje spektakl sa pleh-muzikom, zastavama, odnekud se donose hleb i so i naravno makaze. I takvi događaji se rapidno množe upravo u kampanji, kaže Minić. „Osmišljavaju se otvaranja pešačkih prelaza i semafora na kojima se pojavljuju funkcioneri, a onda te pseudodogađaje mediji tretiraju kao stvarnu vest pa ih ne stavljaju u izborne blokove – kod kojih ljudi obično promene kanal.“

Na pitanje šta o famoznoj funkcionerskoj kampanji kažu srpski zakoni, Minić odgovara: „Ništa.“ Onda, da ne greši dušu, citira drugi stav člana 29 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije gde piše: „Funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata.“ Ta rečenica se u praksi ispostavlja kao krhka brana i debela siva zona. Sme li recimo Vučić tokom pseudodogađaja koji je plaćen javnim novcem da izgovori da „najveći lopovi“ hoće da se vrate na vlast? Ili da kaže „mi ni dinara nismo potrošili na kampanju“ pri čemu se ono „mi“ nedvosmisleno odnosi na stranku čiji je šef? Agencija za borbu protiv korupcije je pred parlamentarne izbore prošle godine upozorila funkcionere da će „blagovremeno reagovati“ ukoliko krše pomenutu odredbu zakona. Od „blagovremene reakcije“ ni tada ni sada nije bilo ništa.

Predizborni Fijat

Transparentnost Srbija je utvrdila da su tokom šest sedmica pred izbore prošlog aprila funkcioneri imali tri puta više „promotivnih aktivnosti“ nego u neizbornoj 2015. godini. U izbornoj 2014. povećanje takvih aktivnosti u odnosu na 2013. bilo je još drastičnije – skoro devetostruko. „Od izbora 2014. kreće permanentna kampanja. Od kada je Vučić postao premijer, on i nekoliko ministara su sve vreme u kampanji“, kaže Minić.

Pred izbore 2012, dok je Demokratska stranka još imala vlast, promotivna kampanja je pojačana za dva i po puta. Tada je o tome tadašnji lider opozicije Aleksandar Vučić rekao: „Neće raspisivati predsedničke izbore sve dok Tadić ne bude mogao u potpunosti da zloupotrebi funkciju i da se pojavljuje svake večeri, u udarnim terminima u kojima je to zabranjeno. To je toliko pokvareno, odvratno i antidemokratski da nemam reči.“ U predizborni repertoar Demokrata i njihovih partnera spadala je recimo bajka bivšeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića o besplatnim akcijama ispričana pred izbore 2008. Samo pet dana pre tih izbora potpisan je memorandum o dolasku Fijata u Kragujevac.

Fiat Fabrik

Investitor usred kampanje - Fijat je stigao 2008.

I kao što je i Demokratama i Naprednjacima valjao takav Dinkić, tako i jednima i drugima dobro dođe besplatna funkcionerska kampanja. Novinar Tibor Jona za DW kaže da je država četrdesetak godina bila stvar jedne partije, potom je desetak godina pripadala jednom bračnom paru, a onda se – kako posle Petog oktobra nije bilo lustracije – pretvorila u posed ovog ili onog „kriminalnog udruženja, maskiranog u ovu ili onu političku partiju“. Naprednjaci su, navodi Jona, samo dodatno ogolili sistem koji je usavršila Demokratska stranka. „Stranačke biznis-ekipe se tuku preko naših leđa i fino bogate, a mi građani to sve posmatramo i vičemo bravo ovi ili bravo oni, potpuno nesvesni da navijamo sopstvenoj propasti jer zdravstva, školstva i socijalne zaštite neće biti za našu decu, dok su njihova debelo obezbeđena.“

Šta menjati?

Deluje perverzno ovih dana pomenuti Makedoniju kao pozitivan primer, ali tamošnji Izborni zakonik koji je prošle godine donet pod pritiskom spolja u poređenju sa regulativom u Srbiji deluje kao svetionik demokratije. Njime je recimo zabranjena isplata vanrednih socijalnih davanja, jednokratnih plata i penzija dvadeset dana pre kampanje, kao i tokom kampanje. Takođe, u tom periodu vlast ne sme najavljivati buduće investicije iz budžeta. U Nemačkoj je pred izbore 1976. Šmitova vlada u novinama plaćala oglase kojima je nedvosmisleno pozivala ljude da glasaju za vladajuće stranke. Naredne godine je Savezni ustavni sud odlučio da funkcioneri bez „akutnog povoda“ ne smeju povećati broj aktivnosti u predizbornom periodu kao i da se moraju „krajnje uzdržavati“ od promocije sopstvenog uspeha.

Ima tu samo jedna začkoljica: za sličnu reakciju sudstva ili Agencije za borbu protiv korupcije u Srbiji potrebna je čuvena politička volja. Baš kao i za preciznije zakone o funkcionerskoj kampanji. Problem je što nijedna vladajuća ekipa do sada nije videla potrebu da sebe liši mogućnosti besplatne promocije. A kada odu u opoziciju i počnu da kukaju – onda je kasno, tu je već druga ekipa koja takođe misli da je vlast večna. Jedini koji imaju moć da nešto promene su s vremena na vreme građani, zaštićeni paravanom sa olovkom u ruci. Ali do sada pitanja korupcije i pljačke budžeta – a zloupotreba funkcije za stranačke potrebe nije ništa drugo nego to – nisu bila među prioritetima za birače.

„Zašto državni funkcioner ne bi koristio državni automobil da ide na privatni miting? Pa država je njegova, uostalom, da to smeta građanima oni bi ga u tome sprečili“, kaže o tome Tibor Jona. „Za svoju političku podršku svim režimima od 2004. Jagodina dobija milione iz budžeta Srbije. Zašto Jagodina, a ne Plandište? Zato što je to građanima u redu. Sve dok građani to znaju, gledaju i ćute, to je zloupotreba samo na filozofskom nivou.“ Dodaje da građani svesno tolerišu sistem „kraduckanja“ jer se nadaju da će jednom i oni zasesti na neko isplativo mesto. „Tu nema pomoći. Isto je i sa opozicijom. Nije ona opozicija sistemu krađe, nego opozicija ideji da krade neko drugi a ne oni.“

DW.COM