Crnogorska Igra prestola | Politika | DW | 05.03.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Politika

Crnogorska Igra prestola

Obično je, kažu, sever bogatiji od juga, to važi u Srbiji, u Italiji, u Evropi uopšte. Na jugu su bonvivani, a na severu pare i moć, glasi taj stereotip. U Crnoj Gori onda kompasi rade drugačije. Jedna poseta Beranama…

„Brodonačelnik“ nepostojeće beranske Luke stoji na brdu iznad svog grada i posmatra nekadašnju industrijsku zonu, fabričke hale polupanih crepova i dimnjake kroz koje ne izlazi ništa. Malo je Gojku Cimbaljeviću deset pristiju na rukama da nabroji šta je sve ovde radilo do sredine osamdesetih – te fabrika celuloze, te kože, te šumarska i transportna firma, agrokombinat… Ali onda su „genijalci“ došli i uništili sve.

Dole, u dolini Lima, ugnezdio se gradić, najavljen tablom na kojoj je neko između „dobrodošli“ i „Berane“ dopisao „u srpsko“. Oronula je to varoš crnogorskog severa kojom, umesto užurbanog radnog sveta, besciljno cunjaju nezaposleni. Cimbaljević, koščat i preplanuo, kao savesni funkcioner oseća i bol i odgovornost za Berane. Izmišljenu funkciju „brodonačelnika“ kupio je, kaže, pošteno. „Luka je parodija na Aerodrom Berane – jer sve lokalne i državne vlasti stalno obećavaju da će reaktivirati taj aerodrom, što naravno nema nikakvo ekonomsko opravdanje. Bukvalno bi luka bila održivije rešenje – zato mi tražimo luku na Limu.“

Pomalo vic s društvenih mreža, pomalo politička satira – izmaštana Luka Berane daleko je bolja od realnosti po kojoj Cimbaljević upravo korača, realnosti koja krcka, škripi i ugiba se pod đonovima. Na brdu na kojem pričamo je, naime, privremena deponija – koja se svojoj privremenosti opire već desetak godina. „Privremeno odlagalište otpada eufemizam je za užasnu deponiju stotinak metara od reke Lim, pola miliona tona svih vrsta otpada, uključujući medicinski i životinjski otpad koji je periodično paljen“, kaže Cimbaljević, nekada nastavnik engleskog, danas nezaposleni građanski aktivista i kritičar opšte prakse poznat u celoj Crnoj Gori. Dok pričamo, sa obronaka nepregledne gomile smeća dižu se tanki pramenovi dima jer već je ovakvo zubato sunce, dovoljno da upali plastične flaše čiji vonj preporučuje posetiocima da okončaju ovaj beranski sightseeing. Već godinama su ovde uloge uvežbane – lokalci i aktivisti poput Cimbaljevića traže da se smetlište ukloni, vlast ne preduzima ništa, a đubre i dalje truje okolinu.

Berane Montenegro

„Privremena deponija“

Meštani su u pravu

Rutinsku igru su pre četiri godine pokušali da prekinu meštani prigradskog naselja Beranselo, na čijoj teritoriji je trebalo da se gradi velika deponija smeća koja bi, navodno, smenila onu divlju. Beranselo je, naime, održalo referendum, pravi pravcati. Čak je neko nagovorio i posmatrače OEBS-a da se pojave, iako glasanje nisu priznavali ni funkcioneri u Beranama, ni oni u Podgorici. Više od 600 ljudi izjasnilo se protiv deponije, samo dvoje za. „Građani su imali svoje sumnje u jednog meštanina koji je bio iz vladajuće partije i njegovu ženu“, kaže nasmejano Cimbaljević. Iako je vlast istrajavala u tvrdnji da je referendum nelegalan, od deponije se odustalo. „Država je rekla otprilike: 'meštani su u pravu' – kao kada je Tito rekao da su studenti u pravu.“ Cela ta priča Gojku Cimbaljeviću je neobično važna jer je saga s deponijom, kaže, paradigma načina vladanja u Crnoj Gori. „Donese se besmislena odluka iz sitnih interesa, recimo da bi se otkupila nečija zemlja ili angažovala nečija građevinska firma. To je način na koji se ovom zemljom vlada od kada je ova nesmenjiva garnitura na vrhu.“

Ova garnitura. Došljaku mora da zapadne za uho kako se Crnogorci, kritični prema četvrtvekovnom vladanju Mila Đukanovića i njegove DPS, više ne trude da vladaoce imenuju – dovoljno je reći ovi ili on. Na ove i njega su na Severu kivni. „Opštine severa Crne Gore dovedene su na nivo opština s posebnim potrebama. Vlada je sebe imenovala tutorom i šalje tranše koje jedva da su dovoljne da se isplate plate preglomaznom javnom aparatu“, kaže Cimbaljević. Najmanju državu Balkana on deli na tri sektora: primorje, gde su svi u nekakvom biznisu, prodaju stan, pa kupe dva manja, pa jedan opet prodaju; Podgoricu, gde se još i može naći posao, posebno ako ste bliski partijskoj nomenklaturi; a onda dolazi magistrala tuge, Andrijevica, Rožaje, Bijelo Polje, Kolašin, Mojkovac, Pljevlja i naravno Berane – sve opštine s nezaposlenošću od 25 do 35 odsto. Odanom fanu epske sage „Igra prestola“ asocijacije samo stižu: „Imate onu Kraljevu luku, pa Lanistere koji su bliži centru moći... a mi smo oni iza Zida, divljaci, personifikovano zlo. Tako nas posmatraju u Podgorici.“

Berane Montenegro Gojko Cimbaljević

„Brodonačelnik“ Cimbaljević: Mi smo oni iza Zida

To sve ne znači da Berane subotom prepodne u inat ekonomskoj logici neće vrveti od ljudi koji šetaju štraftom, a onda ispijaju espreso u nekom od kafića na sunčanoj strani ulice. Ovde svako svakog poznaje i to glasno stavlja do znanja čitavoj okolini. To je ulica Mojsija Zečevića, pešačka zona. Ista ona ulica u čijem je jednom kafiću, pisale su novine, u novogodišnjoj noći na smrt izboden mladić. I ista ulica, javile su i to novine, u kojoj je krajem decembra posle „verbalnog sukoba“ jedan kavgadžija usred bela dana izvadio pištolj i pucao u drugog, teško ga ranivši. Baš je Cimbaljević pričao kako se u toj ulici svakog dana mogu sresti nikad osuđeni oficiri narko-bosa Darka Šarića, kad je stolu prišao lično „najveći poslodavac Berana“. Tako Cimbaljević tek u polušali zove svog prijatelja Tufika Softića, direktora lokalne radio-stanice, poznatog beranskog novinara. Softić je, naime, „poslodavac“ jer su već dve godine dvojica policajaca zadužena da budu uz njega kad god nije kod kuće ili na poslu. Sada je na smeni ćutljivi mladić obrijane glave što poslovično razgleda graju subotnjeg prepodneva.

Samo u glavu

„Naravno da znam da sam ugrožen zbog onoga što radim, ali nikada nisam dobio potpuno objašnjenje od koga mi to preti opasnost“, kaže Softić o svom slučaju koji je stizao i do svetskih medija. Pisao je često i opširno o mafiji na severu, a onda su mu jedne večeri pred kućom prišla dvojica velikih i maskiranih, mlatili ga palicama po glavi, pa ga onda bez žurbe i bez reči, ostavili krvavog i, kako su verovali, beživotnog. „Isključivo su tukli u glavu. Šaka mi je slomljena kada sam pokušao da štitim glavu.“ Bilo je to 2007, no pokušaj ubistva nikada nije razrešen zbog čega se savršeno uklapa u matricu napada na crnogorske novinare čiji su počinioci ostali NN. Još jednom je Softić upisan u tužni niz, kada mu je 2013. pred kućom eksplodirala bomba.

Berane Montenegro

Preko puta sunčane strane ulice

„Tome su prethodile jasne pretnje kriminalnih grupa koje se bave švercom narkotika na severu Crne Gore“, kaže Softić. „Ovde se i dalje pere novac od droge kroz građevinske i druge poslove. Mogao bih da vam pokažem zgrade koje su pravljene prljavim novcem ili lokale koji su tako kupljeni.“ Softić je ubeđen u spregu kriminala i vlasti: „To je Evropi jasno. Pretpostavljam da Brisel ne ide oštrim tonom i merama zbog toga jer se kalkuliše s tim ko bi Crnu Goru vodio prema Evropi – da li to može opozicija takva kakva je, ili treba pružiti još jednu šansu aktuelnoj vlasti“, kaže direktor beranskog radija dok u hodniku dvojica zaposlenih pokušavaju da u haosu razluče šta je arhivski materijal, a šta krš. Zgradica radija izgleda kao da je u njoj vreme stalo negde između šestog i sedmog kongresa Saveza komunista. Softić je zapravo VD, kaže, pokušava da spase jedini lokalni medij od katanca.

Smena Kurte

To što je neko poput Softića – novinar koji se ne libi da radi svoj posao ni kad to postane opasno po život – uopšte ponovo dobio šansu da bude direktor radija, on može da zahvali činjenici da u Beranama od prošlih lokalnih izbora više ne vlada DPS nego Socijalistička narodna partija (SNP) i Demokratski front. I, šta je novo u Beranama otkad je vlast nova? Baš ništa, rekao bi Gojko Cimbaljević. „Prethodna vlast je došla do nivoa nepotizma koji se nije mogao trpeti. Nove partije na vlasti nastavile su da rade potpuno isto: da zapošljavaju svoje manje ili više zaslužne članove, da ne ispunjavaju obećanja i, što me najviše boli, da ne pozivaju na odgovornost one koji su vladali pre njih koji su ovaj grad doveli na nivo Černobilja. To je simbioza partija. Svako bi da smeni Kurtu, ali da ne smeni sistem u kojem ne moraju nikome da se polažu računi.“

Berane Montenegro

Šta je novo u Beranama otkad je vlast nova? Baš ništa.

Ima još nešto po čemu su, ako pitate Cimbaljevića, ovi i oni veoma slični. Naime, i DPS-u i SNP-u koji je osnovao Momir Bulatović, trebalo bi zabraniti postojanje. To je jedan od postulata pokreta „Sloboda narodu“ u kojem je Cimbaljević angažovan. „Obe partije su bile deo jedinstvenog DPS-a i to je vlast koja je direktno odgovorna za deportacije ljudi bošnjačke i muslimanske nacionalnosti, za zločin u Bukovici kod Pljevalja koji nikad nije procesuiran, ali i za pljačkašku privatizaciju koja je ovu zemlju dovela na nivo kolonije.“ I još bi, kažu, trebalo dekretom rasformirati i Socijaldemokratsku partiju Ranka Krivokapića koju Cimbaljević naziva „antiratnim profiterima“.

Dok sunce prolazi zenit, a omladina prelazi u bašte kafića na istočnoj strani korzoa, Cimbaljević priznaje da je zapravo strani plaćenik. „Imam delove porodice koji žive u inostranstvu pa mi šalju pare“, kaže uz smeh taj momak od 47 godina. Neumorni „brodonačelnik“ želi da učini Berane makar malo boljim mestom za život i tvrdi da ga sinekure ne zanimaju. Zbog onoga što priča dobija preteće SMS-ove, ali se toga ne plaši. „Ne zato što sam bogzna kako hrabar, nego zato što je kvalitet života na Severu takav da, i ako ti se nešto desi – ništa posebno ne gubiš.“

DW.COM

Sloboda štampe