Crnci i belci – ujedinjeni u siromaštvu | Politika | DW | 12.11.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Crnci i belci – ujedinjeni u siromaštvu

Ljudi bele kože do nedavno su u Južnoafričkoj Republici važili za imućne. Siromašni su samo bili oni crne kože. Međutim, to se sada menja i sve više belaca napušta svoje domove i odlazi u naselja za siromašne.

Prema najnovijim zvaničnim podacima, belci u Južnoafričkoj Republici zarađuju šest puta više od tamnoputih sugrađana. Pa ipak, uprkos ovim još uvek enormnim razlikama, sve više belaca u zemlji zapada u siromaštvo. Do nedavno je bilo nezamislivo da beli ljudi žive u naseljima izgrađenim tokom aparthajda. Takozvani townships bili su rezervisani isključivo za sirotinju crne kože. Sada se to menja i sve više osiromašenih belaca seli se u ova naselja plehanih kuća.

„Belci uvek misle da su nešto bolji...“

Porodica De Vris

Porodica De Vris

Blikisdorp je jedno takvo naselje u blizini aerodroma u Kejptaunu. Uprava tog grada je pre tačno sedam godina izgradila hiljade kućica od aluminijuma. To je trebalo da bude privremeno rešenje za one najsiromašnije pre nego što se konačno usele u neku „normalnu“ kuću. Ali većina koja se tada ovde nastanila, tu živi i danas. Među njima su već godinu dana i sestre Mirinda i Ester sa svojim porodicama. Jedina razlika između njih i ostatka stanovništva je – boja kože. „Kada šetamo naseljem svi nas primete. Ali to nije ništa neugodno. Isto tako se ni najmanje ne stidim činjenice da ovde živim. Kada me neko pita gde stanujem, kažem u Blikisdorpu, u bloku R, broj 30. Meni zbog toga nije neugodno. Ako neko zbog moje adrese više ne želi da ima posla sa mnom, to nije moj problem“, kaže Mirinda de Vris.

Njena sestra Ester živi sa svojim suprugom i tri sina na ukupno 13 kvadratnih metara. Najmlađi sin Konrad star je godinu dana, David u međuvremenu već ima sedam godina. Ovde je pronašao mnoge nove prijatelje iako vrlo često pomišlja na vremena kada su živeli u Kejptaunu u „normalnoj“ kući od kamena. U trenutku kada je njen suprug ostao bez posla, nestala su primanja te više nisu mogli da plaćaju stanarinu. Iako žive na samom rubu egzistencije, Ester kaže da se u novom okruženju, s novim susedima oseća ugodno, čak ugodnije nego tamo gde je pre živela. „Bolje se razumem s ljudima crne ili tamne kože nego s belcima. Lakše mi je da razgovaram sa njima. Belci uvek misle da su nešto bolje. To mi se ne sviđa. Mislim da nas je Bog sve stvorio, svi smo isti i niko nije bolji od drugog“, kaže Ester.

I belci mogu biti siromašni

Sve više belaca seli se u taunšip u Kapštatu

Sve više belaca seli se u taunšip u Kapštatu

Ipak, neposredno po preseljenju u Blikisdorp, Ester je doživela pravi kulturni šok. Trebalo je mnogo vremena dok nije prihvatila situaciju kakva je; recimo, da u ovom naselju ne postoji nešto što se naziva privatnom sferom. Plehani zidovi su toliko tanki da susedi mogu čuti sve. No, s druge strane, ljudi se ovde više drže zajedno, pomažu se i paze jedni na druge. „U Kejptaunu je to bilo drugačije, tamo je sve bilo anonimno, no ovde to tako nije. Moji prijatelji uvek paze na mene i ukoliko dođe neko ko traži sukob ili svađu, oni odmah stanu na moju stranu“, priča Ester.

Njena porodica je jedna od 12 belačkih porodica koje trenutno ovde žive. Iako su ih susedi u početku čudno gledali pa čak i ogovarali, oni se u ovom townshipu danas osećaju veoma dobro i prihvaćeno. „Za mene je to bio pravi šok kada sam prvi put ovde videla Ester i njenu porodicu. Uvek sam mislila da su Južnoafrikanci bele kože automatski i bogati“, kaže Bernadet de Kok, jedna od crnkinja u ovom naselju. Ona s ponosom dodaje da bi atmosfera koja vlada u Blikisdorpu, trebalo da bude primer za celu zemlju. „Ovde žive pripadnici svih manjina, Indijci, belci i crnci zajedno. Stvarno je lepo videti da se ljudi zaista mogu ujediniti i pronaći način zajedničkog ugodnog suživota“, zaključuje ona.

Autori: Kerstin Popendik / Željka Telišman
Odg. urednik: Ivan Đerković