Kada dođe do povećanja napetosti na Bliskom istoku, tržišta energije odmah reaguju jer se region smatra ključnim čvorištem za naftu i gas i za njihove transportne rute. Čak i bez stvarnog prekida snabdevanja, sama mogućnost širenja sukoba povećava „premiju rizika“ u cenama, pa gas i energenti poskupljuju – zbog neizvesnosti. Tržišta tada ne cene samo ono što se trenutno dešava, nego i ono što bi moglo da se desi – prekid isporuka, blokade ruta ili sankcije.
Za tešku industriju (čelik, hemija, cement, đubriva), ovo je posebno pogubno jer su to sektori sa ogromnom potrošnjom energije i relativno niskom fleksibilnošću. Kad cena gasa naglo skoči, troškovi proizvodnje rastu brže nego što kompanije mogu da ih prenesu na krajnje kupce, pa dolazi do pada profita, smanjenja proizvodnje ili čak privremenog gašenja pogona. U takvim uslovima energija prestaje da bude samo input i postaje ključni faktor konkurentnosti – što može da poremeti čitave industrijske lance, naročito u Evropi. U Nemačkoj, prvi pogoni su već smanjili obim proizvodnje.