Bundestag se seća žrtava nacizma i slavi Toru
28. januar 2021.
„Stojim ovde pred Vama kao ponosna Nemica.“ Šarlote Knobloh ima 88 godina i živi u Minhenu. Već više puta je prisustvovala komemoraciji u Bundestagu – kao uvažena gošća, na tribini za posetioce. Sada je i sama pred mikrofonom i drži govor u znak sećanja na milione žrtava nacizma.
Na samom početku Knobloh sebe naziva „ponosnom Nemicom“ i onda ponovo, pred kraj svog govora. U njenu čast poslanici ustaju i aplaudiraju. Više minuta. Aplaudiraju i predstavnici desničarsko-populističke stranke Alternativa za Nemačku (AfD).
Dvadeset i peti put po redu u Bundestagu je 27. januara obeležen Dan sećanja na žrtve nacionalsocijalizma. To je godišnjica oslobađanja nemačkog koncentracionog logora Aušvic od strane Crvene armije, Sovjetskog Saveza. Kao da su zemlja i njen parlament pet decenija nakon Drugog svetskog rata smogli snage za to.
Dan sećanja na žrtve nacionalsocijalizma početkom 1996. godine uveo je tadašnji predsednik Nemačke Roman Hercog. Tri nedelje kasnije održao je i prvi govor. Pred njim u parlamentu tada je čak bilo i poslanika koji su kao mladi muškarci bili članovi Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) ili Vermahta.
Dirljivi govori i opomena
Iz godine u godinu to su posebni trenuci u Rajhstagu. Dirljivi govori svedokinja i svedoka, potresni opisi koji ostavljaju bez reči. To su opomene koje se odnose na mržnju prema Jevrejima i rasizam. Između se emituje muzika koja verovatno pomaže da se lakše podnesu napetosti govora i čitava komemoracija. Ove godine, prvi put, govorile su dve žene. Dve žene koje predstavljaju različite generacije i sudbine, pa možda i vekove.
Knobloh, velika dama jevrejske zajednice u Nemačkoj, govori o velikim pritiscima iz 1930-ih godina i strahotama do 1945. Progon i ubistvo mlada devojka je preživela sakrivena kod jedne seoske porodice, pod lažnim imenom: Lote Humel. Kada govori o trenutku kada je poslednji put videla svoju baku, koja je kasnije ubijena u koncentracionom logoru Terezijenštat, bori se sa suzama. Veliki nemački život, pocepan kao nemačka istorija.
-pročitajte još: Jevreji u Srbiji: Olga se zove Ester
Trauma ostaje
Posle nje je govorila Marija Vajsband, 33-godišnja publicistkinja, koja je 1994. godine sa porodicom iz Kijeva došla u Nemačku. „Imala sam strah od nepoznate zemlje“, rekla je. U stranu Nemačku došla je sa jevrejskom porodicom koja nije živela jevrejsku tradiciju. Govorila je o svojim pozitivnim iskustvima, ali i strahovima i brigama. Vajsband, kako sama kaže, „nikada nije želela da bude stručnjakinja za antisemitizam“, a sada o tome drži predavanja i nakon antisemitskih napada se traži njeno mišljenje. „To je trauma koja se generacijama prenosila“, kaže.
Knobloh i Vajsband su održale veoma lične govore. Ali oni su bili i politički, kao i uvodni govor predsednika Bundestaga Volfganga Šojblea. Demohrišćanski političar kritikuje „neobuzdan i nasilan desničarski ekstremizam“ i „drsku reinterpretaciju, pa čak i poricanje istorije“.
Ne aplaudira se uvek
Knobloh se izričito obratila članovima AfD-a: „Vi ćete se dalje boriti za Vašu, a mi za našu Nemačku. Vi ste Vašu bitku izgubili pre 76 godina.“ Na to su aplaudirale ostale poslaničke grupe. Isto je bilo i kada je Marina Vajsband kritikovala „raspravu o navodnom podvlačenju crte“ ispod sećanja na zločine. Aplauz je izostao samo kada je Vajsband upozoravala na opasnost od novih teorija zavere i kada se žalila što se danas „ne radi konsekventno na razotkrivanju ekstremno desničarskih struktura u Bundesveru i policiji“.
Knobloh (88) i Vajsband (33): to deluje kao primopredaja štafete generacija. Emotivan trenutak za mnoge Jevrejke i Jevreje u Nemačkoj, koji se dvoume da li da ostanu ovde ili ne.
Jedinstveni trenutak
Ali komemoracija u nemačkom parlamentu nije veliki događaj samo zbog svih tih govora. Na kraju je usledio jedan veoma konkretan, a opet veoma simboličan trenutak, jedinstven u sedamdesetogodišnjoj istoriji Bundestaga i Savezne Republike Nemačke. Znakovito i poput kumova, predstavnici zemlje preuzimaju odgovornost za judaizam u Nemačkoj. Judaizam koji ove godine u Nemačkoj obeležava 1.700 godina. Od februara će ta godišnjica biti obeležena nizom manifestacija.
Predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer, predsednik Bundestaga Volfgang Šojble, predsednik Bundesrata (Veća nemačkih pokrajina) Rajner Hazelhof, kancelarka Angela Merkel i predsednik Saveznog ustavnog suda Štefan Harbart iz plenarne sale su se potom udaljili nekoliko koraka dalje do „molitvene sobe“. Tamo su – uz poštovanje korona-propisa – goste čekala dva rabina, dok su poslanici u sali sve to pratili putem ekrana.
Rabin Elijas Draj iz grada Amberga, istočno od Nirnberga, i njegov kolega Šaul Nekrih iz Kasela političare su dočekali sa svitkom Tore. To je verovatno najstariji jevrejski svitak koji postoji u Nemačkoj, odnosno ponovo postoji. Nastao je 1792. godine u mestu Zulcbah kod Amberga. Tamo je trideset godina kasnije teško oštećen, preživeo je požar. A 140 godina kasnije i nacističku pljačku u Ambergu. Nakon toga je svitak sa prvih pet knjiga Biblije, fino oslikan hebrejskim pismom, pao u zaborav. Dok ga 2015. godine nije slučajno pronašao rabin Draj.
Političari kao kumovi
Šest godina kasnije, u januaru 2021, dragoceni spis je restauriran, a delovi oštećeni u požaru ponovo su ispisani pobožnom rukom. Poslednja slova brižljivo su ispisana u prostoriji Bundestaga. Kod ispisivanja svakog novog slova, pored rabina je sedeo neko drugi, držeći drvenu dršku svitka: Harbart i Hazelhof, Šojble, Merkel i Štajnmajer, predstavnici jevrejske zajednice u Nemačkoj, među njima i Knobloh i Vajsband. Sve je moralo da bude u skladu s tradicijom. Onda je jedan rabin zapevao. Delo je završeno i svitak Tore je ponovo osveštan. U junu bi trebalo svečano da se unese u sinagogu u Ambergu.
Šojble je rekao da je Tora svitak „znak da 1.700 godina dug jevrejski život u Nemačkoj nije završen“. A sa kumstvom su se političari obavezali „da će čuvati jevrejski život u Nemačkoj od napada“ i da će dalje prenositi sećanje na Holokaust.
Rabin Draj je kasnije za DW izjavio da ima „veoma veliko poverenje“ u ove državne predstavnike. Oni su, kaže, uvek iznova pokazivali „da im je jevrejski život važan“.