1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Broj migranata u EU bi trebalo smanjiti, ali kako?

16. avgust 2023.

Zaštita granica, brže vraćanje u zemlje porekla, zastrašivanje… To su elementi politike azila EU. Samo, da li to funkcioniše? Zemlje u koje migranti prvo stižu i njihova krajnja odredišta imaju sasvim različite interese.

https://p.dw.com/p/4VBUW
Granična policija u Grčkoj: spoljne granice EU na reci Marici su manje-više zatvorene
Granična policija u Grčkoj: spoljne granice EU na reci Marici su manje-više zatvoreneFoto: Nicolas Economou/NurPhoto/picture alliance

Evropska agencija za zaštitu granica Fronteks ove godine očekuje dalji porast broja migranata i azilanata u Evropskoj uniji. Prošle godine je Fronteks zabeležio 330.000 takozvanih neregularnih ulazaka. To je bio najveći broj još od 2016, godine kada je zabeležen vrhunac migracionih talasa. Ove godine bi moglo da ih bude još i više, procenjuje Fronteks, s obzirom na to da se broj neregularnih ulazaka zabeleženih na primer na centralno-mediteranskoj ruti prema Italiji, ovog proleća utrostručio.

Neke države Evropske unije, kao i bivša članica Velika Britanija, zato pokušavaju da pooštre svoje zakone i propise, odnosno da praksu u postupku dodeljivanja azila načine takvom da se ljudima onemogući ulazak u zemlju, tj. da se oni zastraše.

-pročitajte još: EU za potražioce azila planira postupke na granicama

Šta radi Nemačka?

U Nemačkoj, zemlji koja za migrante predstavlja glavno odredište, gradovi i opštine žale se na preopterećenje zbog nedovoljnih smeštajnih kapaciteta i obaveza oko integracije. Oko četvrtine svih zahteva za dodeljivanje azila u EU (220.000) podnese se u Nemačkoj. Pritom Nemačka, zbog svog geografskog položaja, nije tzv. „zemlja prvog ulaska“ i u skladu s tim, a prema zakonima EU, ona u stvari za to i ne bi trebalo da bude nadležna.

Deportacija u Kabul onih kojima je odbijen zahtev za dodeljivanjem azila (fotografija iz 2019.)
Deportacija u Kabul onih kojima je odbijen zahtev za dodeljivanjem azila (fotografija iz 2019.)Foto: picture-alliance/dpa/M. Kappeler

Savezna i pokrajinske vlade zato su se dogovorile da pooštre pravila za vraćanje u zemlje porekla i uvedu privremene pritvorske mere za one migrante koji moraju da napuste Nemačku. Proširenje graničnih kontrola, na primer ka Poljskoj, kako bi se otežali neregularni ulasci, nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer odbijala. Samo na granicama sa Austrijom, koja je takoreći na kraju „balkanske rute“, već nekoliko godina vrše se sporadične provere.

Azilantski centri u Ruandi?

Ostale zemlje koje spadaju u odredišta za imigrante, Francuska, Austrija, Holandija i Velika Britanija, različitim merama pokušavaju da ih zastraše. Velika Britanija, na primer, preti da će premestiti procedure za dobijanje azila u Ruandu. Ili da će internirati migrante na brodovima.

U Danskoj je propao pokušaj da se otvori azilantski centar u Ruandi i da se tamo izmeste procedure, ali je tamošnja vlada poslednjih godina procedure pooštrila. Danska takođe već godinama sprovodi kontrole na granici sa Nemačkom, a pritom u toj zemlji svakog meseca prosečno 180 ljudi zatraži azil. To je veoma malo u odnosu na Austriju, gde je prošle godine beleženo između 4.000 i 11.000 prijava mesečno.

Već godinama zatvorena: granica između Grčke i Turske na reci Marici
Već godinama zatvorena: granica između Grčke i Turske na reci MariciFoto: Dimitris Papamitsos/Greek Prime Minister's Office/AP/picture alliance

Kako se štitite spoljne granice?

S druge strane, zemlje EU u koje migranti prvo stižu imaju potpuno druge interese. Italija, Grčka, Malta, Kipar, Hrvatska, a odnedavno i Poljska, nastoje da migrantima što moguće više otežaju ulazak. Njihove spoljne granice su manje-više zatvorene i migrantima stoga preostaju opasni morski putevi ili dolazak avionom sa pravim ili falsifikovanim vizama. To se naziva „zaštita spoljnih granica EU“ i o tome redovno odlučuju ministri unutrašnjih poslova zemalja Unije. Italija pokušava što je moguće više da zakomplikuje privatnim spasilačkim brodovima mogućnost da na njenoj teritoriji iskrcavaju brodolomnike. I to bi takođe trebalo da ima efekat zastrašivanja.

Grčki, hrvatski i poljski graničari, prema podacima „Njujork tajmsa“ i organizacija za ljudska prava, pribegavaju tzv. „pušbekovima“. To podrazumeva prisilno vraćanje migranata koje zateknu na svojoj teritoriji u zemlju iz koje su došli – i to bez odgovarajuće procedure. Taj postupak, poznat i kao „refoulement“, zapravo je zabranjen evropskim i međunarodnim pravom.

Zašto u Mađarskoj nema potražilaca azila?

Mađarska, čija vlada se izjasnila da uopšte ne želi da dozvoli bilo kakvu migraciju, zvanično praktikuje „pušbekove“. Migranti bez dokumenata koji se zateknu bilo gde u toj zemlji, prisilno se vraćaju bez ikakve procedure. Mađarska se pri tom poziva na „Zakon o vanrednim situacijama“ iz 2015. iako su evropski sudovi tu praksu proglasili nezakonitom. No, vlada u Budimpešti ignoriše njihove presude i ujedno poručuje da joj je ta politika uspešna: samo 44 osobe su prošle godine zatražile azil u Mađarskoj. Razlog je i to što prijave za azil moraju da se podnose izvan zemlje, u mađarskim ambasadama.

Uprkos oštrim kritikama pape tokom njegove posete Budimpešti u aprilu, mađarski premijer Orban (levo) po pitanju migracija ne popušta
Uprkos oštrim kritikama pape tokom njegove posete Budimpešti u aprilu, mađarski premijer Orban (levo) po pitanju migracija ne popuštaFoto: Vatican Media/AFP

Prema podacima Evropskog saveta za izbeglice (ECRE), iz Mađarske je 150.000 ljudi vraćeno u Srbiju, mahom bez ikakvog obzira i najvećim delom već na samoj granici utvrđenoj ogradom. Sa stanovišta vlade u Mađarskoj, to odvraćanje ima efekta. Budimpešta nema problem s migracijama i zato ne vidi potrebu da se pridržava reformisanog zakona EU o azilu koji bi po prvi put predviđao distribuciju migranata ili alternativno, isplatu kompenzacija.

Zašto Italija želi sporazum sa Tunisom?

Italija ne može tako efikasno da zaštiti svoje obale od „neregularnih migranata“. Većinu od 60.000 osoba, koje su se u prvih sedam meseci ove godine domogle te zemlje, nisu iskrcali spasilački brodovi humanitarnih organizacija, već su na krijumčarskim plovilima stigli do italijanskih luka. Nepoznat je stvarni broj neprijavljenih slučajeva, jer mnogi dolasci uopšte nisu evidentirani.

Italijanska vlada zbog toga želi da Tunis spreči migrante da se ukrcaju na brodove – pregovori o sporazumu dveju zemalja su u toku. Broj ljudi koji žele da se iz Tunisa domognu Italije ove godine se udesetostručio. Ipak, većina onih koji stižu u Italiju odlazi dalje na sever. Samo nekoliko hiljada njih svakog meseca odluči se da zatraži pravo na azil u toj zemlji.

Scene koje ne prestaju da se ponavljaju: brodolom kod Italije
Scene koje ne prestaju da se ponavljaju: brodolom kod ItalijeFoto: MINDS Global Spotlight/Italian Navy/picture alliance

Inače, ruta preko Libije, zbog osornog i restriktivnog pristupa libijske obalske straže, postaje sve manje atraktivnija. Evropska unija je sa Libijom postigla sporazum o sprečavanju migracija.

Poljska želi da spreči migraciju u skladu sa smernicama EU

Migracije su vruća tema i u aktuelnoj predizbornoj kampanji u Poljskoj. Vladajuća nacionalno-konzervativna stranka Pravo i pravda (PiS) želi da spreči useljavanje i da „zaštiti“ Poljsku – iako je broj podnosilaca zahteva za dobijanje azila veoma mali. Prema podacima Eurostata, statističkog zavoda EU, u Poljskoj je u prvoj polovini 2023. godine azil zatražilo 2.785 osoba. A kako je reč o zemlji sa 38 miliona stanovnika, to je u stvari veoma mala brojka.

Ipak, poljski premijer Mateuš Moravjecki protivi se pokušajima Evropske unije da dugoročno reformiše zajednički zakon o azilu. Na istočnoj granici Poljske postavlja se ograda prema Belorusiji. Moravjecki želi da raspiše referendum kako bi se isključila migracija u skladu sa smernicama EU. Na useljenike se pre svega gleda kao na političko oružje ruskog agresora, jer ih, kako se može čuti u Poljskoj, „Rusija šalje na belorusku granicu“.

Ograda na granici ka Belorusiji: poljski premijer Moravjecki vodi izbornu kampanju preko leđa migranata, a njih u toj zemlji gotovo i da nema
Ograda na granici ka Belorusiji: poljski premijer Moravjecki vodi izbornu kampanju preko leđa migranata, a njih u toj zemlji gotovo i da nemaFoto: Kacper Pempel/REUTERS

Ukidanje prava na azil radi zastrašivanja?

Efekat zastrašivanja mogla bi da ima i rasprava koju je šef parlamentarne poslaničke grupe nemačkih opozicionih Demohrišćana (CDU/CSU) Torsten Fraj započeo krajem jula. Fraj se zalagao za ukidanje teoretski zagarantovanog individualnog prava na azil u EU i predlagao da se ono zameni „imigracionom kvotom“. Između ostalog, Fraj je ukazivao da je sadašnji sistem „nepravedan“, jer samo bogati ili mladi i snažni ljudi mogu da prebrode sve opasnosti komplikovanog ulaska u EU. Stari, bolesni, žene i deca imaju male šanse da pređu preko Sahare ili da se ukrcaju na čamce.

U stvari, organizacije u čijem fokusu su izbeglice takođe ukazuju da politika EU ima za cilj da što je moguće više oteža ulazak, s obzirom na to da se zahtev za dobijanje azila može podneti samo na tlu Evropske unije. Ko se jednom dokopa Unije, on u većini slučajeva može da ostane čak i ako je njegov zahtev odbijen.

Vraćanje u zemlje porekla ostaje izuzetak. Sirijske i avganistanske izbeglice koje su uspele da stignu do EU, u više od 90 odsto slučajeva mogu da računaju da će biti priznato njihovo pravo na pružanje zaštite. U mnogim drugim zemljama porekla, poput Pakistana ili Turske, situacija je upravo obrnuta. Stopa odbijanja je tamo preko 75 odsto. U većini slučajeva, međutim, odbijanje ne znači da oni odmah moraju da napuste zemlju u kojoj se nalaze.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.