Bosna još miriše na Karađorđevo | Evropa | DW | 08.11.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Bosna još miriše na Karađorđevo

Etnički princip crtanja granica u BiH hteli su da sprovedu još Milošević i Tuđman. Taj je princip u Dejtonu uklesan u kamen. Danas je BiH zemlja iz koje ljudi beže, piše u autorskom tekstu za DW novinar Erih Ratfelder.

Dejton je doneo mir, ali i paralisao BiH

Dejton je doneo mir, ali i paralisao BiH

Kada se u proleće 2019. u Titovom bunkeru kod Konjica diskutovalo o propasti Jugoslavije, na podijumu su bile visoke zvanice. Raif Dizdarević i Stipe Mesić, dvojica poslednjih predsednika propale Jugoslavije. Mesić je od 2000. bio dva puta hrvatski predsednik. Sa njima još i Milan Kučan, prvi slobodno izabrani predsednik Slovenije, koji je na toj funkciji ostao 11 godina.

Sva trojica su se složila da je ključ razumevanja rata u Bosni i Hercegovini sastanak Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana 25. marta 1991. u Karađorđevu.

Trojica nekadašnjih predsednika su bila istog mišljenja da je ideja o etničkoj podeli zemlje sa svim posledicama koje to nosi, na dnevni red ponovo došla kroz politiku hrvatskog i srpskog nacionalističkog vođstva u BiH pod Draganom Čovićem i Miloradom Dodikom.

Tuđman i Milošević su načelno bili saglasni oko BiH, iako su vodili rat u Hrvatskoj. Isprepleteno nacionalno i versko društvo u BiH trebalo je razbiti i sprovesti princip etnije.

Početkom maja 1992. su nacionalističke vođe Radovan Karadžić i Mate Boban pregovarali o spornim pitanjima teritorijalne podele zemlje. Za bošnjačko stanovništvo nije bilo mesta. Logične posledice ovakve politike su bili etničko čišćenje Bošnjaka i svih protivnika nacionalizma.

Štaviše, to i nije bio građanski rat. Zločini etničkog čišćenja nisu bili posledica rata, već njegov cilj. Više od dva miliona ljudi je sistematski iskorenjeno i proterano, desetine hiljada ljudi je ubijeno i desetine hiljada žena su silovane.

Bosanska država je, istina, uspela da se odbrani. U centralnoj Bosni je Hrvatsko vijeće obrane u jesen 1993. pretrpelo žestok poraz. A onda je, nakon masivnog američkog pritiska, poklekao i Franjo Tuđman te je Vašingtonski sporazum marta 1994. okončao rat u ratu, na užas zapadno-hercegovačkih i srpskih ekstremista.

Karađorđevo je bilo passé, hrvatska paradržava Herceg-Bosna rasformirana i osnovana Federacija Bosne i Hercegovine. Ali, etno-nacionalni princip je preživeo.

Nastojeći da postigne prekid vatre, međunarodna zajednica je od početka prihvatila etničku podelu zemlje. Dejtonski sporazum je u novembru 1995. okončao rat, stvorio demokratske strukture sa parlamentom na svim državnim nivoima, u kojima je tri „konstitutivna naroda“ trebalo da pronađu kompromis za čitavu državu. Ali, u suštini, Dejton nije promenio ništa.

Zaraćene strane su uz vojno prisustvo mogle da budu razoružane, ali je nacionalističkim elitama koje su vodile rat dozvoljeno da ostanu na vlasti. Ljudi su bili traumatizovani, čeznuli su za mirom i nisu imali snage da reaguju. Mediji su ostali u rukama ratnih huškača. Prerano održani izbori su ih čak i legitimisali.

Pitanja ratnih zločina i satisfakcije za žrtve i njihove najbliže nijednom nisu ni pomenuta. Takođe ni prava manjina poput Roma, Jevreja i ostalih koji nisu hteli da se definišu kao pripadnici jednog od tri naroda.

Pozitivno je što je Dejtonom okončan rat, ali je presedan da jedan mirovni sporazum konstituiše Ustav zemlje. Novi Ustav je nametnut. On je zemlji stavio okove i učinio nemogućim sprovođenje reformi, koje bi odgovarale evropskim ustavima.

Mogućnosti veta partija iz „konstitutivnih naroda“ stvorile su mnoge mogućnosti za blokade. Podstaknuta je korupcija. U okvirima ovog Ustava nije moguće sprovesti ekonomske i pravne zahteve za integraciju zemlje u EU.

Kada su propale ustavne reforme koje su predložile SAD 2006. godine, sa tim su potonuli i snaga i interes zemalja potpisnica Dejtonskog sporazuma za BiH. EU levitira od jednog do drugog kompromisa. Ne sprovodi se presuda Evropskog suda u slučaju „Sejdić-Finci“ kojom se zahtevaju puna građanska prava manjina. Na ovaj način ne može da uspe integracija u EU.

I nije nikakva tajna da nacionalističke partije imaju uspeha u korišćenju blokada kako bi sebi obezbedile prednost. Jer, nacionalističke partije profitiraju od statusa kvo.

Tamo gde vladaju, dominiraju tržištem rada. Do najsitnijih detalja sprovode etnički princip u još uvek mešovitim sredinama. Dve škole pod jednim krovom su samo jedan od primera.

Postoje tri ideologije, tri kulture sećanja i tri medijska sveta, koje potpiruju crkve. Ako ih ne slediš, letiš. Ko im se ne priključi, ne može da nađe ni posao. Svako ko ne učestvuje, biće progonjen kao narodni izdajnik. Manjine su marginalizovane, što je poslednjih godina dovelo do etničke segregacije.

Sve to je u najmanju ruku moralo da bude izazov za zapadni demokratski svet. Obećanje iz Soluna, da i Bosna i Hercegovina treba da bude primljena u EU, zvuči sve neverovatnije. Brisel se zadovoljava lažima vodećih političara kako idu evropskim putem, a zapravo rade potpuno suprotno.

Dugogodišnje pretnje Milorada Dodika da će otcepiti srpski entitet predstavljaju direktno kršenje Sporazuma iz Dejtona i to bi Visoki predstavnik morao da kazni. Dragan Čović je doduše prestao da priča o trećem entitetu jer ne može da definiše granice. Ali, Milorad Dodik politikom opstrukcija pokušava da ostavi BiH u stanju paralize, kako bi onda govorio da se radi o „propaloj državi“. U Rusiji ima moćnog saveznika za politiku dezintegracije.

Sve miriše na Karađorđevo. Nadu daju samo nenacionalističke partije i civilno društvo. No, iako su ove partije i grupacije prisutne barem u većim gradovima, njih ignorišu međunarodne organizacije i EU. Najnoviji primer: zašto predstavnik EU Johan Zatler ignoriše civilno društvo u Mostaru i pregovara samo sa nacionalnim partijama o izbornom pravu u tom gradu?

Desetine hiljada dobro obrazovanih ljudi napuštaju zemlju, prvenstveno u pravcu EU. Oni ne mogu više da izdrže stanje u svojoj zemlji. Ne vide perspektivu za sebe i decu. Ako ćemo iskreno: ostaju stari, sveštenici, popovi, hodže i profiteri sistema. Stoga bi analizu trojice nekadašnjih predsednika trebalo uzeti ozbiljno.

*Erih Ratfelder, 1947, je nemački novinar, dugogodišnji dopisnik berlinskog lista Tagescajtung, za koji je izveštavao i o ratovima tokom raspada Jugoslavije. Autor je više knjiga o Balkanu, Bosni i Kosovu. Živi na relaciji Split-Sarajevo. Tekst je deo Serije povodom 25 godina od Dejtonskog sporazuma.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama