Borba protiv bronzanog „patrijarhata“
29. oktobar 2016.
Čuveni Central park se prostire na tri i po kvadratna kilometra u srcu Menhetna. Jedna je od najčešće korišćenih lokacija za snimanje filmova na svetu i najposećeniji je park u SAD u koji godišnje dođe oko 40 miliona ljudi. Još od kad je otvoren 1857. građani Njujorka ga uporno ukrašavaju skulpturama i tu je svakako šareno društvo. Naravno da ne nedostaje Kristofer Kolumbo, ali je i mnogo kulture: tu su i Šekspir i Hans Kristijan Andersen. Mnogo je i životinja poput psa Balta koji je vukao saonice kroz snežnu mećavu Aljaske 1925. kako bi dostavio lekove, ima i nekoliko medveda, naravno da je tu i jedan (američki) orao...
Nemci nisu loše prošli u glasovitom parku u srcu Menhetna: među ukupno 29 skulptura su Betoven. Šiler, Gete, a već na samom zapadnom ulazu je Aleksander fon Humbolt nedaleko od Danijela Vebstera, američkog ministra spoljnih poslova iz sredine 19. veka.
Žene zaslužuju bronzu
Ali među svim tim bistama i skulpturama nema jedne jedine – žene. Tačnije, prave žene koja je stvarno i živela jer su tu i skulpture Šekspirove Julije (zajedno sa Romeom), Alise iz zemlje čudesa (zajedno sa zecom, Ludim šeširdžijom i solidnom zalihom gljiva), tu je i Mama guska. Ali „pravih" žena nema.
„Central park je uređivan u doba kad su u društvu dominirali muškarci i to se onda oslikava na izbor likova", kaže nam Kolin Dženkins. „Žene su bile predstavljene kao veštice ili kao boginje i nimfe." Ima mnogo ideja i predloga za nove skulpture, ali su gradski oci poslednjih godina odbijali da ih postavljaju u strahu da bi park mogao da izgleda načičkan bronzom.
No Kolin Dženkins i njeni saborci ne žele da popuste: uvereni su da je krajnje vreme da skulptura neke žene dospe u park. Dženkins tu želi da vidi skulpturu svoje pretkinje Elizabet Kedi Stenton, čuvene sifražetkinje sa kraja 19. veka. Sifražetkinje su pripadale pokretu koji se borio za jednakost muškaraca i žena, posebno za žensko pravo glasa. Tako bi uz pra-pra baku Kolin Dženkins u parku htela i skulpturu druge poznate aktivistkinje za ženska prava Suzan Braunel Entoni.
Već na kovanici
Dženkins kaže da njena pra-prabaka nipošto nije bila obična žena tog doba: odrasla je u imućnoj porodici, bila je obrazovana i čitavog života se borila za pravednost. „Elizabet Stenton je mnoge ideje zakona smatrala odličnim, ali jedino nije razumela zašto žene nemaju ista prava kao i muškarci", kaže Dženkins za DW.
Stentonova je bila među pionirima feminizma i nije se klonila ni provokacija. Tako se zajedno sa suprugom Henrijem Brusterom Stentonom (jednim od osnivača američke republikanske stranke!) odlučno protivili da se pravo glasa dodeli tamnoputim građanima. Njen je argument bio da to nije pravedno dok se pravo glasa uskraćuje ženama – belkinjama i crnkinjama.
Kod takođe istaknute sifražetkinje s kraja 19. stoleća Susan B. Entoni izgledi za spomenik su možda još i veći jer to neće biti prvi put da je ta aktivistkinja – po kojoj je i nazvan 19. amandman američkom Ustavu kojom su žene 1920. dobile pravo glasa – postala presedan u metalnom obliku. Naime, 1979. je izdana kovanica od jednog dolara koja je, opet nakon silnih muškaraca, po prvi put nosila lik žene i to je bila upravo Suzan Entoni.
Guska nije uzor
Za Kolin Dženkins postavljanje spomenika sifražetkinjama nije tek počast njenoj pra-prabaki nego i simbol borbe žena za njihova prava: „Ta borba za pravo glasa ženama je bila najveća revolucija na čitavom svetu koja je prošla bez krvi." A ta borba se mora nastaviti: „Time želimo da se izborimo da žene budu potpuno ravnopravne u društvu. Sada pitamo gde su žene u Central parku? Ali zapravo bi trebalo da pitamo: gde su žene u koncernima, na univerzitetima, u vladi?"
Zapravo, njujorška uprava parkova je konačno popustila i pristala da dopusti postavljanje spomenika dvema ženama. Sada se čekaju formalna odluka gradske uprave i naravno novac. Tog zadatka se prihvatila jedna grupa malih izviđačica koje u zelenim prslucima na Zapadnom ulazu sakupljaju novac za spomenik sifražetkinjama. Samanta nam kaže: „Devojkama treba neko na koga se mogu ugledati." I Veda tu odmah dodaje: „Ne trebaju nam Mama guska ili Alisa iz zemlji čuda, nego prava osoba. Ima toliko sjajnih žena koje su učinile čudesne stvari i nijedna od njih nema spomenik u Central parku."
Spomenik ovim sifražetkinjama će koštati oko pola miliona dolara, ali i ove devojke su uverene da će on biti postavljen do 2020. tačno tu, na Zapadnom ulazu. A to je i 100 godina od 19. amandmana i uvođenja prava glasa ženama u SAD.