Bombarduj ljude da bi ih spasao? | Politika | DW | 11.09.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Bombarduj ljude da bi ih spasao?

Francuska, Australija i Britanija spremne su se priključiti američkim vazdušnim udarima u Siriji. Istovremeno, Rusija obećava pomoć Asadu. Da li to može da okonča rat u toj zemlji i zaustavi talas izbeglica?

Za britanskog premijera pomoć izbeglicama nije dovoljna: „Asad mora da ode, 'Islamska država' mora da ode. Za tako nešto nije dovoljno samo izdvojiti sredstva i obezbediti pomoć. Ponekad diplomatija ne pomaže i potrebno je preduzeti snažnu vojnu akciju“, rekao je Dejvid Kameron.

Njegov australijski kolega Toni Ebot već je najavio da će se Australija pridružiti vazdušnim udarima u Siriji koji bi poveli Amerikanci, ne isključujući ni mogućnost razmeštanja australijskih kopnenih trupa u Siriji. Francuske vazdušne snage već obavljaju izviđačke misije iznad Sirije kako bi prikupile informacije o mogućim metama, a predsednik Fransoa Oland nedvosmisleno je izrazio nameru Francuske da se pridruži američkoj kampanji u Siriji.

„Bombardovanje ljudi u cilju njihovog spasavanja“

Vazdušni udari čija je svrha zaštita civilnog stanovništva, retko su efikasni, tvrdi Tejlor Sejbolt. „Vazdušnim udarima može se postići nešto samo na početku konflikta, pre nego što zaraćene strane učvrste svoje položaje, ili pri kraju konflikta, kada su svi već iscrpljeni. Vazdušnim napadima takođe se štite određeni položaji na određeno vreme“, kaže Sejbolt za DW. On dodaje da ni jedan od tih uslova u Siriji trenutno ne postoji. „Bombardovati ljude da biste ih zaštitili nije baš najbolja stvar“, naglašava Sejbolt, inače autor knjige „Humanitarna vojna intervencija: Uslovi za uspeh ili neuspeh“.

Syrien Luftangriffe Douma Damskus Archiv

U sirijkom ratu strdalo je do sada viüe od 250.000 ljudi

„Priča o humanitarnom bombardovanju nije fokusirana na određenu zonu u kojoj bi stanovništvo bilo sigurno. Radi se samo o uopštenom saopštenju da idemo da pokušamo da pomognemo ljudima, tako da radije ostanu tamo gde jesu, nego da nastave da dolaze u Evropu“, smatra Sejbolt.

Riskantne sigurnosne zone

Turska, koja je pružila utočište za skoro dva miliona sirijskih izbeglica, ranije je predložila formiranje sigurnosnih zona na tursko-sirijskoj granici, ali ta bi strategija bi zahtevala prisustvo kopnenih trupa, smatra Benjamin Valentino, koji se bavi istraživanjem humanitarnih intervencija. On kaže da bi rat u Bosni i Hercegovini trebalo da bude izuzetno poučno i upozoravajuće iskustvo za današnje lidere.

„Ukoliko nismo spremni da branimo te sigurnosne zone kopnenim trupama, onda će te zone biti izuzetno ranjive“, kaže Valentino, inače predavač na univerzitetu Dartmut. „Ono što će se desiti moglo bi da bude slično onome što se svojevremeno desilo u zaštićenim zonama u Bosni i Hercegovini – pregažene su jer očigledno nisu bile adekvatno zaštićene“.

Niko na zapadu nema hrabrosti da pošalje kopnene snage, a tu je nekoliko pouzdanih, organizovanih grupa koje bi dobro mogle da odrade posao u Siriji, smatra Valentino. Bez kopnenih snaga na terenu, gotovo je nemoguće razlikovati civile i vojsku.

„Veoma je teško zaštititi civile na zemlji koristeći borbene avione koji lete preko 800 kilometara na sat, na visini većoj od 9.000 metara. Čak ni dronovi nisu dovoljno dobri da prepoznaju borbene mete i razlikuju ih od civila“, upozorava Valentino.

Syrien - Aleppo

Rat u Siriji besni već četiri odine

Rusija komplikuje situaciju

„Islamska država“ je samo nus-proizvod mnogo šireg konflikta u Siriji, smatra Majid Rafizadeh: „Zapad cilja i napada simptome, a ne samu bolest. Sam koren problema je sirijski rat koji je u toku i zato mora da postoji sveobuhvatna strategija. Zapad bi trebalo da obrati pažnju na koren problema i ostavi se politike čekaj da vidiš šta će da bude, kada je reč o Siriji i 'Islamskoj državi'“, kaže za DW Rafizadeh, ekspert za Siriju i Irak na Univerzitetu u Harvardu.

Iznalaženje sveobuhvatnog političkog rešenja konflikta direktno koče izveštaji o intervencijama Rusije, koja otvoreno podržava režim predsednika Asada. Sejbolt smatra da umešanost treće strane najčešće prolongira sukobe i dodatno komplikuje iznalaženje rešenja.

„Zabrinjavajuće je to što Rusija pruža sve veću materijalnu podršku Asadovom režimu. To će se zaista isprečiti na putu bilo kakve diplomatske inicijative UN ili neke treće strane koja bi mogla da bude medijator u pregovorima“, kaže Sejbolt, koji je takođe angažovan na Institutu za bezbednost „Ford“.

„Uz slanje vojnika i oružja u oganj rata, situacija će verovatno postati još i gora pre nego li se poboljša“, dodaje Sejbolt.

Prihvat izbeglica – bolja pomoć od vazdušnih udara

Uz vrlo maglovitu mogućnost političkog rešenja krize, najbolji način da se pomogne narodu Sirije u ovom trenutku jeste prihvatiti i obezbediti utočište onima koji uspeju da pobegnu iz pakla rata, smatra Valentino: „Mnoge zemlje Zapada nisu za to zainteresovane, iako ja mislim da je lakše pomoći ljudima nego baciti nekoliko bombi nad Sirijom.“

Dok će Nemačka ove godine da primi više od 800.000 izbeglica, Velika Britanija pristala je da pruži utočište za otprilike 20.000 izbeglica i to u narednih pet godina. Francuska će ove godine da primi oko 24.000, dok je daleka Australija pristala da prihvati upola manje ljudi – 12.000 ove godine. Sjedinjene Američke Države su u četvrtak (10.9.) objavile plan o prihvatanju 10.000 izbeglica u narednih godinu dana. Postoje i nagoveštaji da bi Vašington taj broj mogao da poveća i na 70-75.000.

Prema izveštajima Ujedinjenih nacija, u ratu u Siriji koji je započeo pre više od četiri godine, ubijeno je više od 250.000 ljudi, a preko četiri miliona ljudi napustilo je svoje domove.

Prema međunarodnom zakonu, izbeglice bi trebalo da zatraže azil u prvoj slobodnoj zemlji u koju kroče. U geografskom smislu, zemlje poput SAD ili Velike Britanije udaljenije su od ratnih zona nego evropske zemlje, poput Nemačke, koje su se našle na udaru izbegličkog talasa. To ne znači, smatra Tejlor Sejbolt, da te zemlje ne moraju da pomognu: „Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države praktično ne mogu da budu prve zemlje u koje će izbeglice da kroče, pa zato rade ono čime su zakonski obavezane. S druge strane, te zemlje imaju više kapaciteta za prijem izbeglica nego zemlje koje ih trenutno primaju, a ti bi kapaciteti svakako trebalo da budu iskorišćeni.“