Bolnica Evropa | Evropa | DW | 17.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Bolnica Evropa

Putovanje u okviru EU je postalo lakše. Ali, kada bolestan čovek mora da putuje Evropom, može da doživi neočekivane stvari – pa i da vidi zapanjujuće sličnosti između Nemačke i Grčke.

Nedavno sam se okliznula na jednom kamenu i teško povredila skočni zglob. I to ne u Berlinu, već u malom grčkom mestu Maniju na Peloponezu. Izgleda da je granice unutra EU ponekad lakše preći nego administrativne i regionalne granice unutar jedne zemlje. Da bih vozilom hitne pomoći bila prevezena u najbližu bolnicu u Kalamati, na regionalnoj granici su me prebacili u drugo vozilo, koje je samo zbog mene poslato iz Kalamate. Kasnije, u Berlinu, prijatelji su me na aerodromu dočekali usred noći i sami prevezli u bolnicu, jer berlinska bolnička služba nije bila ovlašćena da preuzme pacijenta u saveznoj pokrajini Brandeburgu u kojoj se nalazi aerodrom.

U finansijskoj krizi, rođaci su nezamenljivi

Ali, ja sam htela i morala da dođem u Berlin. Tri dana u grčkoj bolnici su me ubedila da se operaciji ipak podvrgnem u Nemačkoj. I pored izvrsno školovanih lekara o kojima sam čula samo dobro, užasnule su me posledice grčke finansijske krize u zdravstvu.Osoblja ima malo, i ono je preuzelo na sebe sve zadatke, ne samo medicinske, već i čišćenje, i bilo je potpuno preopterećeno.

Nije bilo najosnovnijih pomagala poput invalidskih kolica, štaka, zavoja. Pacijenti koji ne mogu da hodaju automatski dobijaju kateter i antibiotik, ukoliko uz njih nije neki rođak koji može da im pomaže. Uteha su bili obroci. Dvaput dnevno sam dobijala ukusno spravljenu domaću hranu.

I posle operacije, bez rođaka ili prijatelja se ne može. Članovi porodice su stanovali kod svojih bolesnika, spavali na montažnim krevetima i dežurali na neudobnim stolicama, donosili svojim bližnjim sve što treba i kupovali lekove i materijal u gradu. Iznureno osoblje je bio obeshrabreno, nestrpljivo i ne naročito ljubazno. Bile su to prilike kakve sam pre nekoliko godina već doživela dok je moj otac u Rumuniji bio bolestan. Tamo je još za preživljavanje bilo neophodno i podmićivanje bolničkog osoblja.

Bolnica kao preduzeće

Kada sam stigla u berlinsku bolnicu, osećala sam se kao da sam u raju. Ljubazno, strpljivo osoblje spremno da pomogne. Visoko specijalizovani hirurzi koji su dvaput dnevno dolazili u vizite. Medicinske sestre i negovatelji koji su se sa enormnom posevećenošću brinuli o pacijentima. Bili su tu i fizioterapeuti, maseri, higijensko i drugo pomoćno osoblje. Svakog dana čista spavaćica, sveža posteljina, peškiri, krpe. Za svakog pacijenta: telefon, televizor, kolica, štake. Čaj i kafa na raspolaganju u svako doba dana i noći. Čak je u blizini bio i jedan kafe.

Prvi problemi su počeli sa ishranom. Obroke je obezbeđivao jedan ketering-servis koji kao da ne samo što nije imao pojma o pravilima ishrane za bolesnike, već nije bio ni mnogo oduševljen za kuvanje. I redovno je, na primer, obolelima od celijačne bolesti isporučivao ono što ne smeju da jedu. Ponekad je čak na fakturi bio napisan znak pitanja. Bilo je to jelo koje nije baš pomagalo brzom ozdravljenju.

Žalite se, savetovale su medicinske sestre. Pacijenti su klijenti. A klijent je kralj. Bolnica je preduzeće koje mora da ostvari profit. Bolnice izlaze na berzu. Postoji paušala koja se obračunava ne prema procesu oporavka pacijenta, već prema njegovoj profitabilnosti. Što brže pacijent napusti bolnicu, to je profitabilniji.

Profit iznad svega?

Ali, kuda sa pacijentom posle teške operacije noge i koji ne može sam da se stara o sebi kod kuće, iako još nema 75 godina? Upala sam u rupu u sistemu i postala pacijentkinja koja odbija da napusti bolnicu dok se za nju ne nađe rešenje. A onda je rešenje nađeno. Prešla sam na odeljenje za „prelaznu negu". Bolnice moraju da vode računa o ocenama koje im daju pacijenti. A ako je pacijent uporan, za izuzetne slučajeve se uvek i nađu posebna rešenja.

No, izgeda mi da niko ko aktivno radi u zdravstvu, bilo da je reč o lekarima ili medicinskim sestrama, negovateljima ili drugom osoblju, nije saglasan sa tretiranjem pacijenata kao klijenata i sa transformacijom bolnica u preduzeća koja prave profit. Možda bi bilo korisno da se ojačaju komunikacija, međusobna podrška i solidarnost među pacijentima, ljudima kojima je potrebna pomoć, i medicinskih radnika. Naposletku, pacijent bi trebalo da se oseća prihvaćenim, i ne sme da izgubi poverenje; njegovo lečenje je glavni cilj.

Karmen-Frančeska Banciu je rumunsko-nemačka spisateljica. Od novembra 1990. živi u Berlinu i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1006. piše i na nemačkom jeziku. Objavila je više knjiga.