Bolje u tuđu porodicu nego u dom

Klaus Nil ispija poslednji gutljaj kafe koju je poneo sa sobom i upućuje se prema seljačkoj kući koja baš i ne izgleda tako. U automobilu se još pitao hoće li zateći pravo seosko imanje sa životinjama i traktorima. Zvoni na vratima kuće od crvenih cigli.Pitanje je šta ga čeka, jer Klaus Niel želi da sazna da li je žena koja će za nekoliko trenutaka otvoriti vrata osoba koja može zbrinuti u svom domu neku dementnu osobu. Reč je o ključnoj fazi pilot-projekta Dijakonije u Diseldorfu, humanitarne organizacije nemačke Evangeličke crkve.

"Hoćete li da odmah idemo u obilazak?", pita ga domaćica. Ne, on prvo s njom hoće u trpezariju, na kafu. Ovo je prvi put da je lično došao ovamo, u selo od 3.000 duša sedamdesetak kilometara od Diseldorfa. Do sada domaćicu poznaje samo preko telefona. Kada 47-godišnjakinja priča o svom iskustvu i kvalifikacijama, zvuči idealno za ovaj projekt: završena škola za medicinske sestre, rad na gerijatriji, privatna nega o jednom starijem paru. A tu je još i iskustvo s 81-godišnjom damom koja s njima živi već nekoliko meseci - u kući u kojoj živi nekoliko generacija s troje dece i jednom ćerkom koja je na prodičnoj nezi. "Onda imate ogromno iskustvo, to je stvarno fenomenalno", zaključuje Klaus Nil.

Porodica obolelog nije uvek najbolje rešenje

Prema navodima Ministarstva zdravlja u Nemačkoj trenutno živi milion i 400 hiljada obolelih od demencije. Računa se da će do 2030. godine taj broj porasti na 2, 2 miliona. Već sada su mnoge porodice suočene s pitanjem: šta sa svojim dementnim roditeljima ili supružnicima - negovati ih kod kuće ili ih dati u dom? Dve trećine se odlučuju za negu kod kuće. Ali to ne mora biti u njihovoj porodici, kaže Klaus Nil. Naprotiv. Ako se partner ili roditelj počnu "gubiti", menja se i njihova ličnost pa tako i odnosi s osobama u okolini. "Činiti nešto samo iz osećaja dužnosti, ako uopšte nemate interesa za to i ako vam to ni malo ne prija - to se na duge staze ne može dobro završiti", kaže Nil.

Projektom koji vodi predviđeno je da dementna osoba kao "gost" živi u "normalnom" domu i ima "normalnu" svakodnevicu - bez tereta porodičnih odnosa i veza. Važan kriterijum izbora domaćinske porodice su prostorije novog doma. Tako Klaus Nil inspicira sobu za "novog člana porodice": u prizemlju je i odmah do kupatila. Idealno. Gost se može povući u svoje "odaje", a i domaćini imaju na prvom spratu svoje carstvo. Nakon toga obilazi ostatak imanja.

Napolju ga dočekuje oštar miris konjskog izmeta i štala. Čak se i osoba u invalidskim kolicima može bez pomoći vozikati po dvorištu - barijera nema. Iza dvorišta se proteže ogromna livada - guske, konji, kokoške, psi i mačke. To je pravo seosko imanje.

Priprema i nadgledanje

Obilazak i razgovor sa članovima porodice, ispipava se teren, postavljaju pitanja koja su važna za funkcionisanje svakodnevice: ima li pušača? Vegetarijanaca? Ranoranioca? Međutim, pre svega Klaus Nil pokušava da dokuči kako bi se u svakodnevicu uklopila jedna dementna osoba. Na duge staze ili na kraći period od par nedelja.

Iskustvo u negovanju dementnih nije nužan uslov, ali je naravno plus. Onaj ko se već danonoćno brinuo o osobi koja je izgubljena u prostoru i vremenu, vrlo dobro zna kako to može biti naporno. Koordinatorima projekta Dijakonije je važno da oni koji žele da preuzmu brigu o nepoznatnoj dementnoj osobi bar donekle steknu utisak o tome kako bi to moglo da izgleda. Zato i ozbiljni kandidati idu na dvonedeljni kurs na kojem se dobija manje stručnih informacija, a više smrenica kako razviti razumevanje za poremećenu percepciju ljudi s demencijom, kaže socijalni pedagog Julija Ričarc. Trenutno u obzir dolazi 11 porodica.Tokom školovanja i hospitiranja u jednom domu za dementne osobe testiraće se kako se kandidati pokazuju u praksi. Osim toga, ceo projekt će naučno pratiti univerzitet Viten-Herdeke.

Koji su motivi?

Šta to motiviše ljude da prime u svoju kuću dementnu osobu? Ko se to dobrovoljno javlja da danonoćno vodi brigu o smušenim, senilnim ljudima koji su za njih potpuni stranci? Glavna motivacija većine njiih je, tvrdi Klaus Nil, želja da urade nešto smisleno, da pomognu ljudima. "Od toga se sigurno neću obogatiti", kaže jedna žena koja se prijavila. "Još kao mala sam naučila da se brinem za druge, to jednostavno rado radim", kaže ona. Projekt finansiraju Ministarstvo zdravstva i socijalno osiguranje Severne Rajne i Vestfalije: 1.000 evra mesečno za negu i stanarinu po dementnoj osobi.

Ova ideja i nije sasvim nova: još od 1980. godine psihički obolele osobe i invalidi se smeštaju po porodicama. Hans-Jirgen Freter iz nemačkog udurženja za Alchajmer je skeptičan: "Možda je to za neke dobar koncept, ali mislim da ne može biti rešenje za mnogo ljudi."

Na seoskom imanju koje je posetio Klaus Nil eksperiment bi mogao uspeti. Nil se posle dva sata zadovoljno oprašta. Uveren je da bi porodica koju je posetio zaista mogla da pruži novi dom jednoj dementnoj osobi. " Moja lista pluseva je prepuna", zaključuje Nil.

Autor: Vera Keran / dd

Odg. urednica: Dijana Roščić