Najznačajnije opozicione snage u Srbiji od početka su dale prikraćeno objašnjenje za odluku da bojkotuju opšte izbore krajem aprila. Kažu, pod ovakvim uslovima nema smisla da se ide na izbore. Ali to promašuje suštinu.
Jer, ne bojkotuju se izbori zbog loših izbornih uslova nego zbog odsustva makar i teoretske šanse da se pobedi. Onda to zbilja nisu izbori i bojkot jeste logična odluka. Na dolazećim parlamentarnim izborima opozicija nema nikakvu šansu, mahom zbog loših izbornih uslova, kontrolisanih medija, džipova bez tablica i kapilarnih glasova. I, u nešto manjoj meri, zbog sebe same.
Da šansa postoji da se uprkos tome pobedi i počisti vlast, kao 2000. godine, samo bi politički idiot birao bojkot pa onda do kraja života pisao memoare u kojima objašnjava da su važniji principi od pobede na izborima.
Ali, šta kada se istovremeno održavaju parlamentarni izbori na kojima pobednik može biti samo jedan, i lokalni na kojima postoji realna prilika da opozicija odbrani pokoji bastion? Šta kada opoziciona računica – kako smeniti vlast – istovremeno daje dva suprotna rezultata, jedan prema kojem izbore valja bojkotovati, i drugi, prema kojem valja ići na glasanje?
Onda se dešava ovo što upravo vidimo u Savezu za Srbiju.
Gradonačelnik Šapca, te predsednici opština Paraćin i Stari Grad – a moguće još neki koji su ispod radara javnosti – preventivno su iz sopstvenih redova nazvani najcrnjim imenima. Samo ih jedna odluka deli od toga da im opozicioni drugari zalepe epitete „Vučićevih korisnih idiota“ ili čak „izdajnika“. Ko neće u totalni bojkot od Horgoša do Preševa, kaže mantra, taj nije „prava opozicija“.
Teško je, doduše, žaliti lokalne opozicione šerife – i oni su do juče pevali u horu koji dodeljuje ili oduzima licence „prave opozicije“ samo na osnovu odluke o bojkotu. Oni su sada u tamnom vilajetu i mogu samo da pogreše. Ili će bojkotovati pa morati da objasne građanima koji ih podržavaju zašto nisu izašli da brane makar lokalnu vlast; ili će kandidovati lokalne liste pa biti prokazani među dojučerašnjim drugovima i sa tim balastom verovatno izgubiti izbore.
Zagovornici bojkota su na svakom koraku suočeni sa ciničnim pitanjem „a šta dan posle bojkota?“ Kao da, jednako cinično, ne može da se pita „a šta dan posle izlaska na izbore?“ Jedino je pošteno reći da nijedan od dva moguća opoziciona puta ne garantuje ništa.
Zato, u naletima iskrenosti, iz Saveza za Srbiju, Pokreta slobodnih građana i ostatka bojkot-karavana lepo kažu da bojkot nije neka velika strategija, a pogotovo da nije sam sebi cilj. To je, kažu, taktika.
Pa ipak, od toga su napravili mnogo više od taktike. Bojkot se predstavlja kao jarak koji deli pravu od lažne opozicije, poštene od prodanih, razumne od idiota.
Istina, ne ostaje dužna ni druga strana, ova koja bi na izbore, a broji se u pravu opoziciju. Oni zagovornike bojkota proglašavaju kukavicama i neznalicama, onima koji biraju ugodno pisanje besnih tvitova umesto da tabanaju Srbijom u borbi za glasove.
Teško, gotovo nikako se u srpskoj javnosti ne računa sa mogućnošću da neko naprosto drugačije misli, da možda greši, srlja u gluposti, ali da ljudi imaju pravo i na glupe odluke. I da činjenica da režim po svoj prilici ponovo organizuje lažnu opoziciju i vabi na glasanje sniženim cenzusom nikako ne znači da su svi koji se protive bojkotu zaslužili da završe u tom košu.
Po svemu sudeći, kampanja za bojkot koju je opozicija svečano počela prošle sedmice biće borba za tapiju na pravoverno opozicionarstvo, opterećena ličnim zađevicama i sujetama. Kao gurkanje za bolju startnu poziciju pred eventualna neka vremena u kojima će opozicija imati pravu šansu.