Boginja za hibridni fudbal | Politika | DW | 13.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Boginja za hibridni fudbal

Elf je delovao kao inteligentna mašina koja u trenu detektuje slabosti protivnika i nemilosrdno ih koristi. Oni su aktivno čekali svoju šansu i uvek su je dobijali. Dobro je što ovakav tim pobeđuje u modernom fudbalu.

Eto nas tu gde smo morali biti. Ovo finale nije bilo zacrtani pravolinijski put od tačke A u kojoj sudija svira početak utakmice, do tačke B u kojoj gledamo Filipa Lama sa Boginjom u rukama, prvom koja ide u ujedinjenu Nemačku. Ne, više je ličilo na slalom, ali repriza finala iz 1990. donela je i reprizni ishod, brazilska omorina, posle seče favorita u grupnoj rundi, nije uspela da nam priredi još jedno iznenađenje. Bilo bi previše. Narednih dana superlativi će puniti naslovne strane novina, i poslovično trezvenim Germanima sada je dozvoljeno da preteruju. Hajde pre euforije da pričamo o fudbalu.

Aktivno čekanje

Šta je razlikovalo ovu nemačku pobedu od prethodne (tri, ako računamo i evropska prvenstva) španske titule? Recimo to što Nemce posed lopte zanima tek kao sredstvo, nikako kao cilj igre. Kada je Levov tim imao loptu, tu je uvek bila i ideja. Kada je protivnik imao loptu, tu je uglavnom bio zid, odbrana sa bar tri prirodna centarhalfa, zbog koje su Leva ismevali. Ipak, on je uspeo da napravi defanzivu iz koje, bez stajanja na loptu, niče kontra – nešto što Nemci ranije nisu imali. Na to je došao skoro dvocifreni broj golova posle prekida. Da navale na protivnički gol jureći rezultat po svaku cenu – nisu morali nijedan jedini put. Ne znam kako bi se u toj hipotetičkoj situaciji snašli, nijedan protivnik nije uspeo da ih primora na snalaženje, osim donekle Gane. A tada se, po navici, snašao Klose.

Fußball WM Finale Argentinien Deutschland

Odlučujući trenutak meča - volej Gecea

Elf je delovao kao inteligentna mašina koja u treptaju oka detektuje slabosti protivnika i nemilosrdno ih koristi. Oni su aktivno čekali svoju šansu i uvek su je dobijali – jer je Portugalija igrala kao razuzdana gusarska banda, jer je Gana morala, jer Amerikanci ne znaju da napadnu iole organizovanu odbranu, jer Alžir nije uspeo da utera gol kada je trebalo, a posle se umorio, jer su Francuzi ispucali inspiraciju u prve četiri utakmice, jer su Brazilci hteli da usreće narod pa su krenuli stihijski kao da igraju protiv Javora iz Ivanjice – mada nije isključeno da bi ih onakve i Javor dobio, ipak je to stabilni srpski prvoligaš.

I, na kraju, jer argentinska disciplina nije iskoristila sve ono što je izrodila. Povremeni bljesci Mesijevog čudotvorstva bili su dovoljni da se uđe u finale, ali tamo čak ni najbolja utakmica Argentine nije bila dovoljna da se pobedi Nemačka.

Mora o nečemu da se priča

Hronika ove titule ujedno je i hronika zabrinute debate, jedinog nacionalnog sporta koji može da se meri sa fudbalom. Debata je povremeno prerastala u pravu verbalnu paniku, recimo kada je u pripremnoj utakmici Čile razmontirao Nemačku, koja je, uzgred, pobedila 1:0. Ili kada su sa Kamerunom igrali tek 2:2. Pogotovu kada su u generalnoj probi pobedili veselu družinu iz Jermenije 6:1, ali izgubili Marka Rojsa, čoveka u najboljoj formi koji je davao takt napadu. Mediji i ono što zbirno zovemo fudbalskom javnošću več su spremili blanko-otkaz Joahimu Levu. Ko je tada čitao napise štampe, pomislio bi da će nemački tim već negde krajem juna sleteti u Frankfurt.

Sledeća tema bio je Filip Lam. Šta će on u veznom redu? Lev je nedeljniku Cajt nakon pobede nad Alžirom rekao da će do kraja držati Lama na toj poziciji koju je za njega smislio Pep Gvardiola. Naravno da je to bila patka, Lam je već protiv Francuza igrao kao bek. Onda se pisalo o Mesutu Ozilu – zašto taj uopšte još igra fudbal, maltene su pitali komentatori štampe. Onda ih je brinulo što je Manuel Nojer protiv Alžira 21 put istrčao van šesnaesterca. Rizično je. Gde je odbrana? Kritike te utakmice su toliko išle na ganglije Pera Mertezakera da se ljutnuo na reportera: „Kakva su Vam to glupa pitanja?“

Fußball WM 2014 Finale Argentinien Deutschland

Utešna nagrada za Mesija - najbolji igrač turnira

Neki su na silu pokušali da ostanu trezveni i posle polufinala. Dok je ceo svet trljao oči u neverici, gledajući broj 7 u levom gornjem uglu ekrana, oni najoprezniji Nemci nisu se dali očarati – sada smo sebi natovarili breme favorita, pisali su. Poletećemo, prognozirali su. Možda su propustili da primete odlučujuću razliku: dok su se uplakani Brazilci izvinjavali svom narodu – kao da su oni krivi što pola zemlje grca u siromaštvu, što nema škola, bolnica i gradskog prevoza – nemački fudbaleri su se radovali uzdržano, znajući da finale ipak kreće od 0:0. Da su tada izgubili, niko se ne bi izvinio nemačkom narodu. Nemci znaju da je to samo igra, dobro plaćeno loptanje – zato su i mogli onako da demontiraju rastrojenu domaću ekipu.

Stigli su u međuvremenu da se zapitaju i o svom patriotizmu. Da li je to što je sve okićeno zastavama i što vičemo Sieg, Sieg možda neprimereno? Mi smo, ipak, Nemci sa onom istorijom koju ne možemo da promenimo. Da nije ovo simptom rasizma? Nama, auslenderima, to je bila smešna dilema. Zastavice i pivo simbol nacionalizma? Navijanje za tim u kojem igraju dva etnička Poljaka, po jedan Turčin, polutunišanin, Albanac rodom iz Makedonije i crnac i gde to multikulturno šarenilo čak više nije ni novost? Meni je to pre ličilo na karneval, šareni vašar pred velikim ekranima na kojima se prikazuje fudbal. I jedinstvena poslovna prilika za krčmare.

I šta sada?

Što se fudbala tiče, tika-taka je zvanično mrtva, sahranjena pored italijanske čekalice, totalnog fudbala (od kojeg su Holanđani pod Van Galom digli ruke), grčkog bunkera i brazilskog umiranja u lepoti. Titula je kod onih koji su znali da od svih tih sistema uzmu samo najefikasnije, ono što vodi pobedi. Srećom po nas koji volimo fudbal, hibrid koji su igrali Nemci nije ni dosadan ni brutalan ni ružan. Igra se neminovno razvija u pravcu kompjuterski preciznog sprovođenja taktike, šahovski bezmalo – dobro je što onda pobeđuje ovako dopadljiva varijanta tog modernog fudbala. I još nešto: forma (taktika) mora da bude ispunjena sadržinom (igračima koji mogu da igraju u sistemu). Takva sadržina svakako jesu najbolji golman sveta Nojer, komandant odbrane Humels, kapiten čudovišne fudbalske inteligencije Lam, najkompletniji veznjak u poslu Kros ili uvek gladni Miler.

Što se građana Nemačke tiče, biće narednih nedelja još ljubazniji nego inače, očekujem da u prodavnicama, poštama i tramvajima čujem rekordni broj bitte i danke. To je nepatvorena detinja radost. Kako je još pre početka prvenstva primetio kolumnista berlinskog Morgenposta: „Nemačkoj ne treba titula kako bi verovala u sebe, ne treba joj zlatni pehar da ujedini naciju kao što je to bilo 1990. Nemačka je samouverena zemlja koja u najvećoj meri dobro funkcioniše i kojoj fudbalski uspesi ne trebaju kao katalizator – kao što trebaju Brazilu. Nemačkoj treba ekipa koja daje sve od sebe, igra dobar fudbal i neguje vrednosti poput fer pleja i timskog duha. Tim sa kojim zemlja može da se identifikuje.“

Takav tim su Nemci dobili.

Da li je dosta?

Ma kakvi, pa za samo dve godine ide evropsko! A onda opet svetsko.

Može i drugačije da se napiše: 1954. desilo se čudo u Bernu, Nemačka je u finalu dobila Mađarsku od koje je u grupi primila osam komada. Slavilo se i pilo, u tom slavlju je prednjačio golgeter Hans Šefer. Legendarni trener Sep Herberger, najveći fudbalski filozof u istoriji, samo je rekao: „Hans, nemojte piti toliko. Za osam sedmica imamo važnu utakmicu u Briselu.“