„Bio sam osvetnik u ime društva“ | Mozaik | DW | 01.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

„Bio sam osvetnik u ime društva“

Vrhovni sud SAD presudio: kontroverzna sredstvo u smrtonosnoj injekciji ostaje dozvoljeno. To je povod za potresnu priču doktora Alena Aulta, koji je nadgledao pogubljenja. Za DW iznosi svoju ispovest.

Kakvi su to ljudi koji izvršavaju smrtnu kaznu? Dželati nisu sadisti ni psihopate. Alen Ault kaže da su to ljudi koji imaju savest. Smrtna kazna i njima stvara veliki bol, mada o tome ne govore često.

Ault nikada nikome nije dao smrtonosnu injekciju. Dok je on radio, u Džordžiji se egzekutiralo električnom stolicom. Po profesiji psiholog, Ault je od1992. do 1995. u Džordžiji bio zadužen za pritvore i zatvore. Tokom ovog perioda on je nadgledao pet pogubljenja. To ga je toliko traumatizovalo toliko da je morao da da otkaz. Za DW on objašnjava kako je postao protivnik smrtne kazne. Evo priče, iz njegovog pera:

Državni tužuilac i ja vozili smo se iz Atlante, nekih 40 milja do Džeksona. Sreli smo se sa svedocima i jeli u sali stražara. Bilo je dosta nervoznog smeha. Porodica žrtve je čekala na drugom kraju hodnika. Kada sam čuo smeh, otišao sam do porodice žrtve i rekao im da smeh potiče od nervoze jer ti ljudi nikada nisu videli pogubljenje.

Kasnije smo bili u komori za egzekucije, državni tužilac i ja smo bili u sobi direktno iza električne stolice, videli je kroz prozor. Svedoke smo mogli da vidimo kroz drugi prozor. Razgovarao sam sa osuđenikom na smrt, on je sedeo u susednoj ćeliji, pored sobe u kojoj sam bio. Ja sam ranije već bio tamo i razgovarao sa njim. Upoznao sam ga.

Državni tužilac je imao tri telefona: jedan koji je povezan sa Vrhovnim sudom, jedan sa kancelarijom guvernera i jedan sa odborom za uslovni otpust. On je razgovarao sa svo troje i rekao da neće biti odlaganja.

Psychologe Allen Ault, Eastern Kentucky University

Doktor Alen Ault

U devet sati – ili u vreme koji stoji na smrtnoj presudi – dao sam znak stražaru koji je stajao u komori i pitao osuđenika da li želi da kaže poslednje reči. Koliko se sećam, zatvorenik je rekao: „Bože, molim te, oprosti mi.“

Električar je stajao iza mene, ali lica okrenutog ka aparatu na zidu. Kada sam rekao: „Vreme je, Brede“, on je, ni ne pogledavši osuđenika, jednostavno pokrenuo prekidač.

Ono što smo videli kada je puštena struja je stvarno snažno trzanje tela. Pet ili šest sekundi kasnije bio se opustio.

U tom trenutku sam shvatio da sam ubio čoveka. Ovo je stvarna osoba koju srećemo. Čovek, koga sam upoznao. Čovek vodi razgovore sa njim, lične razgovore. Ovo nije neki anonimni koncept.

Sva obrazloženja koja sam do tada koristio, da dođem do ove tačke, prosto su nestala. To me je lično i psihički izuzetno pogodilo. Tako sam počeo istraživanje, pokušavao da nađem opravdanje sa kojim bih mogao da živim. I saznao sam da ne postoje verodostojne studije koje kažu da smrtna kazna deluje kao sredstvo odvraćanja od zločina i kriminala.

Onda sam saznao činjenice: na primer, da su pogubljenja veoma skupa. Ako tvrdite da nekoga ubijate, jer je to jeftinije od zatvora – to uopšte nije istina. Razgovarao sam sa mnogim porodicama žrtava koje nisu mogli da se nose sa gubitkom člana porodice, kao što su to prethodno mislili.

Bio sam na još četiri pogubljenja. Ne sećam se imena, ali i dalje vidim njihova lica. Mislim da sam podsvesno izbrisao njihova imena iz sećanja.

Shvatio sam da sam organizovao psihološku pomoć za sve one koji su imali veze sa tim, samo ne za sebe i tužioca. Državni tužilac je prestao da ide sa mnom na egzekucije i sa tom temom se suočio tako što se strogo odnosio prema kriminalu i bio kandidat za guvernera. On je došao sa svojim portparolom i razgovarao sa medijima pred zatvorskom kapijom, pre nego što smo ušli unutra. Ja to nisam uradio. Nisam hteo takav cirkus.

Posle toga sam funkcionisao, dok sam još radio na tom mestu. Ali morao sam da se borim emotivno van posla, kao i na poslu. Iako sam psiholog, tražio sam pomoć od drugog psihologa u kojeg sam imao poverenja. Prvo mi je to malo pomoglo. Ali, jedina stvar koja mi je zaista pomogla je da pronađem drugi posao i da sve to ostavim iza sebe.

Konačno sam shvatio da je ono što sam radio osveta društva, a ja sam bio osvetnik. To je jedino pravo ime. Čuo sam izreku: „Ko se sveti, neka iskopa dva groba.“ I našao sam sebe, psihološki gledano, u drugom grobu.

Čovek o čijem pogubljenju priča Alen Aults je Kristofer Burger. 17-godišnji vojnik je 1977. osuđen na smrt za silovanje i ubistvo taksiste i ratnog druga Rodžera Hanikata. Pogubljen je 1993. godine. Burger je imao 33 godine kada je umro.

I dalje dozvoljeni sedativ

No u brojnim federalnim državama kao da ne postoje dileme o smrtnoj kazni pa ni o načinu na koje se izvršavaju. Da li je pogubljeni Klejton Loket imao jake bolove pre nego što je umro, pre oko godinu dana u Oklahomi? Niko to ne zna, tako bar stoji u zvaničnim dokumentima. Ali, činjenica je: njegova egzekucija nije tekla po planu.

Oklahoma koristi tri leka za pogubljenja smrtonosnom injekcijom: Midazolam oduzima svest, vekuroniujm parališe telo i kalijum hlorid zaustavlja srce. Izvršenje smrtne kazne smrtonosnom injekcijom treba da traje deset minuta, po planu.

Egzekucija Klejtona Loketa je trajala 43. minuta. Svedoci kažu da se osuđeni ubica koprcao iako je bio privezan za krevet, da je ispuštao zvuke nakon što mu je ušprican smrtonosni koktel. Mnogi protivnici smrtne kazne kažu da je za to odgovoran midazolam. Oklahoma i ostale države koriste taj sedativ, koji se inače koristi pri operacijama, jer kompanije iz Evrope iz etičkih razloga ne žele više da im prodaju natrijum tiopental. Do skoro je to bio najviše koršćeni sedativ za pogubljenja.

Nakon egzekucije Loketa, advokati četiri osuđenika na smrt su se borili pred sudom da se egzekucije obustave, jer smrtonosni koktel sa midazolamom izaziva „jake bolove, nepotrebnu patnju i dugotrajno umiranje“.

Dok su sudije Vrhovnog suda SAD raspravljale o tome da li da prihvate taj predmet, jedan od osuđenika je pogubljen, sa midazolamom. Nakon što je dobio smrtonosnu injekciju, seksualni prestupnik i ubica Čarls Vorner je rekao: „Telo mi je u plamenu.“ Umro je 18 minuta kasnije.

Vrhovni sud je u ponedeljak saopštio da vlasti američkih država mogu da nastave da koriste Midazolam u egzekucijama.

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.