Bio jednom jedan Valentin!

Tako sklopljeni brakovi bili su pod srećnom zvezdom. Ali, Valentin je to radio mimo volje Rima: vojnici nisu smeli da se žene, a hrišćanstvo još nije bilo državna religija. Zato je on 14. februara 269. godine pogubljen – ali to je samo hrišćanska verzija arhaičnog kulta.

Danas i u Nemačkoj i u Irskoj, Francuskoj i Italiji postoje zajednice koje tvrde da poseduju Valentinove mošti. Spor oko koga čiji Valentin je pravi govori nam da pouzdanih izvora o tome zapravo nema. Odnosno, da nema jednog Valentina. Legenda o njemu je zapravo spoj hrišćanstva, mitologije i običaja.

Valentin se slavi paralelno sa rimskim praznikom „Luperkalija“, a to je praznik za sva čula, praznik u slavu boginje Junone, zaštitnice braka. Tada su proročice davale savete o izboru partnera, što je bio trn u oku crkvenim ocima. Ali, taj kult je bio toliko omiljen da je integrisan u hrišćanstvo. Otada Valentin važi kao zaštitnik zaljubljenih – njegovi prehrišćanski koreni još uvek deluju.

U svakoj zemlji Valentin kao praznik ima neke svoje specifičnosti. U engleskoj se šalju anonimna ljubavna pisma, u Japanu žene zavode svoje supruge vrućom čokoladom. U Nemačkoj se poklanja nešto lepo, a šta?

„Verovatno jednu jedinu crvenu ružu. I posle večeru uz sveće, da bude romantično“.

„Ja sam jednom ispekao kolač u obliku srca, i poklon je lepo primljen!“

U Nemačkoj je moderno i da zaljubljeni stave u jednu škrinjicu svoje najdraže predmete, ključ od škrinje donesu na neki most – pa ga bace u reku, kako bi dokaz ljubavi ostao večito među njima.

Autori: Gerd Merš, Saša Bojić

Odg. urednik: Jakov Leon