Bili Holidej – majka džeza

„Imala je samo 17 godina. Bila je nešto punija, lepa i potpuno nepoznata. Pevala je kao da svaki stih proživljava.“ Tako je producent Džon Hemond opisao prvi susret s Bili Holidej, kada ju je 1933. čuo u jednom klubu u Njujorku. Hemond poziva tada već proslavljenu džez zvezdu Bena Gudmena da je čuje i ubeđuje ga da joj sa svojim orkestrom omogući snimanje na televiziji CBS. Tada su zableženi prvi tonski zapisi „Riffin the Scotch“ i „Your Mother's Son-in-Low“. No, Bili Holidej nije bila Hemondovo jedino otkriće – tu su i Bob Dilan, Pit Sidžer ili nešto kasnije Brus Springstin.

Iz jednostavnog okruženja

Bili Holidej, devojka orkanskog glasa, nije bila muzički obrazovana, nije imala ni veliki raspon glasa, a nije znala ni da čita note. Pevala je najčešće samo balade. Njeni idoli su bili slavna bluz pjevačica Besi Smit i džez legenda Luj Armstrong, koje je slušala na pločama dok je radila u jednom bordelu.

Bili Holidej rođena je 7. aprila 1915. u Filadelfiji u SAD kao Elinora Fagan. Odrasla je u Baltimoru. Roditelji, koji su bili tinejdžeri kada su je dobili, nikada se nisu venčali. Njen otac Klarens Holidej, kasnije uspešan džez muzičar, jedva da je poznavao ćerku. A majka, Sedi Fagan, malo je brinula o njoj. Iz škole je stalno bežala pa je završila u vaspitno-popravnom domu. Kao desetogodišnjakinja, bila je i žrtva silovanja. Kasnije je radila i kao prostitutka u Harlemu, u Njujorku.

Između njenih uspeha na sceni koji su je doveli i do Karnegi hola i Metropoliten opere, kao i na evropsku turneju, imala je i dva propala braka i dva hapšenja zbog problema s narkoticima. Umrla je od ciroze jetre uzrokovane alkoholom u jednoj njujorškoj bolnici gde je bila čuvana i još na samrtničkoj postelji uhapšena od strane policijskih snaga za borbu protiv narkotika. Sarađivala je sa svim velikanima džeza tog vremena. No, ljubav miliona obožavalaca malo joj je koristila. Bilo je čak sporno i to ko će da plati podizanje spomenika „Ledi Dej“.

Ispred svog vremena

Bio je to kratak i vrlo produktivan život; sa stotinama snimljenih ploča i bezbroj nastupa. Nakon početnih nastupa u klubu „Spikizi“ (Speakeasy), u kojem se u doba prohibicije ilegalno konzumirao alkohol, 1935. je počela njena karijera. No, njeni početni snimci nisu imali mnogo uspeha, pričao je kasnije Hemond. „Sa Bili je bilo problematično to što je ona muzički bila ispred svog vremena. Sloboda kada je reč i o tekstovima i o muzici, nije bila omiljena u muzičkoj produkciji tog vremena. Prve istinske pohvale za Bili Holidej ne stižu od američkih, već od evropskih kritičara.“

A o sopstvenoj vokalnoj tehnici, pevačica je govorila u autobiografiji „Dama peva bluz“ (Lady Sings the Blues). „Ja na to ne gledam kao na pevanje. Pre se radi o osećaju. Pokušavam da improvizujem, kao Lester Jang ili kao Luj Armstrong ili neko drugi kojem se divim. Mrzim to 'ravno' pevanje. Ja melodiju moram da preradim kako bih je donela na svoj način. To je sve što znam.“

Glas-instrument

A to je bilo dovoljno. Taj način pevanja mešala je na najsuptilniji način sa muzičarima koji su takođe improvizovali: od 1936. sa Lesterom Jangom – koji joj je i dao slavni nadimak „Ledi Dej“ – od 1937. sa Kauntom Besijem, te od '38. sa Artijem Šoom. Ali, uspesi su uvek bili zalivani vermutom. Kao i milioni drugih crnaca, i Bili Holidej je trpela rasnu diksirminiaciju zbog boje kože. Zbog svoje nešto svetlije puti morala je da se, prilikom nastupa sa Kauntom Besijem, šminka 'crnje': bela pevačica koja peva sa crnačkim bendom bi u to vreme bio pravi skandal.

Bili Holidej je međutim rušila stereotipe. Nastupi sa Artijem Šoom bili su prvi nastupi jedne crne žene sa belačkim orkestrom. Pevačica je morala uvek da ulazi na zadnji ulaz i nije joj bilo dozvoljeno da za večerom sedi za istim stolom sa članovima orkestra. No, njen uspeh je bio vrtoglav i nezaustavljiv. Kasnije je nastupala pod imenom „Bili Holidej i njen orkestar“. Godine 1947. pojavljuje se i na filmu sa svojim idolom Lujom Armstrongom u kojem ne igra sebe, već služavku.

Ikona građanskog pokreta

Sa pesmom „Strange Fruit“, koju je Bili Holidej pevala 1939, direktno je povela borbu protiv diskriminacije. Pesma pesnika Ejbela Meropola koja je muzički obrađena, bila je stravičan dokument koji je govorio o široko rasprostranjenom linču u u državama na jugu SAD. Produckija kuća „Kolumbija“ smatrala je da je izdavanje takkve pesme suviše riskantno, a i sam producent Džon Hemond ju je odbio. Ali, produckijska kuća „Komodor“ objavljuje pesmu koja postaje njen najveći hit, a od Bili Holidej pravi ikonu američke levice i društveni fenomen. Kao simbol građanskog pokreta koji se bori za ljudska prava, magazin „Tajm“ je pesmu „Strange Fruit“ proglasio pesmom veka.

Šta ostaje...

Pesme koje su pisane za Bili Holidej i u čijim je komponovanjima i sama učestvovala poput: „Lover Man“, „Hush Now“, „Don't Explain“ ili „Long Gone Blues“ i danas su podjednako poznate kao i u vreme njenog kratkog života. Ali, i velikom broju drugih klasika kao što su hitovi Džordža Geršvina „You Got to My Heart“ ili „I Can't Get Started“ dala je svoj prepoznatljiv pečat. Pored belog cveta u kosi koji je „Ledi Dej“ uvek nosila, ostala je upamćena i po svojoj suptilnoj interpretaciji. Pa čak i kada je njen glas s godinama postao grublji, Bili Holidej mu je davala magiju ritmom.

Pored tehnike pevanja i intenzitet njenih nastupa od nje je napravio uzor za mnoge druge pevače. Recept je jednostavan, govorila je sama Holidej koja je imala veoma težak život. „Pevati pesme poput 'The Man I Love' ili 'Porgy', nije više samo kao da sednete i jedete pekinšku patku – iako volim pekinšku patku – ja sam pesme kao što su te – živela.“

Američki džez kritičar Ralf Glison 1973. je izjavio: „Ona je bila najveća džez pevačica svih vremena. Onaj ko danas peva džez i uz to je žena, peva nešto od Bili Holidej. Drugačije jednostavno ne može. Ne postoji pevačica na koji Bili Holidej ne bi mogla da utiče.“