Bildovanje razlike | Mozaik | DW | 10.11.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Bildovanje razlike

Putovanje autobusom do Bosne i nazad potvrđuje spoznaju da balkanski narodi većinski neguju svoje ratom stečeno pravo na bildovanje razlika. A isti im je rukopis siromaštva upisan u prilaze sumornim gradovima.

Putujem iz Beograda za Tuzlu. U Lastinom autobusu sedište broj 1 je peto po redu. Crnomanjasti vozač zareži na svakog putnika koji pokuša da se smesti na neko od prva četiri sedišta iza njega. I zaista, ta četiri sedišta su obeležena brojevima iznad 50. Pitam se, da li su u Lasti naknadno prešrafljivali pločice sa brojevima sedišta? Ili su to radili zblenuti zapadni proizvođači autobusa po narudžbini iz Beograda? Ipak mi se čini da je to domaća radinost.
Našima nije bilo muka da odvrću pločice iznad sedišta i da fabričku logiku zamene nekom svojom.

Šoferska je tuga pregolema

Ta eksteritorijalnost prvog reda sedišta u autobusu zahteva neko razumno tumačenje.

Recimo, vozač pati od klaustrofobije. I hipohondrije. Smesti se tu neka baba pa mu usred majevičke krivine kihne za vrat. On se unezveri i svi odosmo nizbrdnim slalomom u belogoricu.

Možda je vozač srećno oženjen čovek. Pa neće da mu se neka podobro dekoltirana, dugonoga dama smesti u vidokrug. Još na dohvat ruke. A svi znamo da uvek ima lepotica koje rado srdačno ćaskaju sa ružnim vozačima. Varijanta B: Možda je srećno oženjen - to govori njegova zlatna burma koja mu daje izgled pomalo olinjalog, obeleženog goluba - ali ipak želi blizinu opisanih dama.

Treća mogućnost ne računa sa dominacijom nagonskog ili iracionalnog u čoveku već fokusira interese kao osnovni ljudski motor. Ta bi sedišta prema ovom tumačenju naprosto bila prostor za trange-frange. Pet kila sira po koje će izaći negde kod Ugljevika ili dva-tri oveća paketa (evo majstore za kafu), jer su autobusi oduvek bili i narodna pošta.

Pošto često putujem na ovoj relaciji ne sećam se baš tačno kada je iza njega brbljala neka mica, a kada je isterivao putnike sa svojih privatnih mesta da bi ubacivao ovo ili ono.

Da. Šoferska je tuga pregolema.

Prečanski bluz

Kada prođemo u granične kontrole na Pavlovića mostu koje me redovno podsete na italovesterne sa celom galerijom grubih likova sa pištoljima o boku, u zagrljaj nas uzme semberska ravnica.

Pred Bijeljinom s leve strane zablistaju kupole Kačavendinih dvora. Megalomansko crkveno zdanje sigurno ne služi propovedanju hrišćanske skromnosti. Normalan čovek na ovom mestu ne pomišlja na učenje Nazarećaninovo već na đavolju rabotu pedofilnih popova. 
Ovde su u temelje uzidana čak tri smrtna greha – blud, oholost, pohlepa.

Na sličnim stubovima počivaju kućerine divljeg eklektičkog stila koje pokazuju skorojevićki neukus na izlasku iz grada.

Negde iza Bijeljine je u autobus ušao ostariji čovek ispijena lica i rekao da je radio za tuzlanskog partnerskog prevoznika te da je sada u penziji. Ali nema penzionersku iskaznicu. 
Lastin vozač se petnaestak minuta mobilnim naglas raspitivao u tuzlanskoj centrali firme. Sedokosom Rasimu, tako se zvaše šofer-penzioner, beše neugodno, već je bio spreman da plati punu cenu. Ali ne. Sa mobilnim na uvu moj lični junak, crnomanjasti zlovoljko za upravljačem, zagrizao je u Rasima kao pitbul. Odavno je savladao sva umeća koje moderni menadžeri nazivaju ‘multitasking’: Naizmenično je sekao krivine i kočio, pričao sa nevidljivim tuzlanskim sagovornicima i sa Rasimom. 
Na kraju je penzioneru oprošteno što nema iskaznicu. Njegovih nekoliko decenija za volanom spustili su cenu za nekoliko konvertibilnih maraka. A bilo mu je dozvoljeno i da ostane na prvom sedištu sve do Tuzle, što je zaista posebna čast.

Sećanje na drugačiju Bosnu

Kada je čovek dovoljno star kao ja seća se čudesnih dostignuća kao što je bio superbrzi voz Beograd-Sarajevo kojem osamdesetih nije trebalo više od četiri i po sata izmedju dva socijalistička bratska grada. Sada vozovi jedva da postoje. Voze nas razni naslednici firme Krstić. I stižemo na odredišta, kad-tad.

U Tuzli sam saznao ono što su mi ljudi govorili i pre izbora: Ništa ne valja, ovi kradu, mladi odlaze, benzin je skup, nameti sve veći.

Kao da nisam ni izlazio iz Srbije.

Jedino su se moji poznanici podelili na one koji misle da je Željko Komšić upravo sprečio ustaško-četničku alijansu u preuzmanju državne vlasti i ukidanju države i one koji misle da bošnjačko-komšićevska matematika dugoročno ubrzava upravo to što misli da suzbija – jednu zamršenu zemlju, ionako okovanu izlomljenim dejtonskim strukturama dovodi do paralize.

„More bit", kažu ovi prvi. Ali Bakir je Komšiću dao glasova koliko treba, zna se kako se to radi, preko džemata. Nisam baš mogao da poverujem da je Komšić bio omiljena tema bosanskih hodža petkom na džumi, ali ko će ga znati.

Sa popijenom količinom piva raste i geopolitički vodostaj priče. Dodik i Čović su ruski igrači, ne samo u energetskom sektoru, pa je Komšić na braniku evroatlanske budućnosti zemlje.

Preterivanje je kafanska stilska figura za kojom Bosanci potežu kao za sedativom.

Taksisti koji me voze imaju druge brige. 40 odsto poreza plus registracija, plus osiguranje za putnike. Oni stariji se sećaju malog preduzetništva u Jugi. Kažu, šest meseci posle osnivanja firme država ti nije ništa uzimala, pa ako proradiš – dobro tebi, dobro i državi. A ovi uzimaju odmah sve.

Jedan drugar, lokalni pisac, žali se na dugoj kafi sred kasnog Miholjskog leta da je kultura devastirana. Polupismeni tipovi objavljuju knjige pa ih dilaju deci kao umetničku robu. Tako odgajaju generacije mrzitelja umetnosti. Ljudi u samoposlugama kupuju „mišomor“ uzimajući industrijsku hranu jer zemlja više ne daje to što je davala. Nema više šljiva i paradajza iz našeg detinjstva.

Mora na operaciju žuči od koje strepi. Pisac je a nema za njega posla čak ni u opštinskoj pisarnici. Potpisao je niz knjiga, ali ne i onu čarobnu  – partijsku knjižicu.

U krugu

Sve ovo beležim u povratku. Ovaj put idem prema Drini. Pošto sam rastao u tom kraju znam da su autobusi izmedju Tuzle i Zvornika pa dalje prema Beogradu saobraćali u onoj “tamnici naroda “ desetak puta na dan.

Sada se to proredilo. 

Bosanski gradovi su se udaljili jedni od drugih. A svi zajedno od Beograda. 
Valjda je to bio smisao rata. Sprečiti prirodan protok ljudi, robe i kapitala, dati mu tribalnu formu. Od te boljke se teško oporavlja.

Razmišljam o svemu tome dok iza stakla promiču krajolici. Putovao sam mnogo, od Kopra do Kumanova. Balkanski narodi većinski neguju svoje ratom stečeno pravo na bildovanje razlika, a skoro isti im je rukopis siromaštva na prilaznim ulicama sumornih gradova. 

Autobus za Beograd stiže u Zvornik iz Istočnog Sarajeva. Centrotransov vozač nije baksuz kao onaj koji me je vozio iz Beograda za Tuzlu. Iza njega može da se sedne. Već se vozio četiri sata i dvadeset minuta, a tek je na pola puta. Olimpik ekspres iz 1979. sad bi već pristajao na prvi peron u Beogradu. Ali nema više ni tog voza, ni te stanice, ni tog perona. Stoprocentno saobraćajno usporavanje je samo jedna od posledica devedesetih.

Tako će i ostati dok nam Vučićev drug Erdogan ne izgradi kružni tok autoputeva. Ili dok nam braća Kinezi ne poprave pruge. Da bi, hvaleći Istok, naša deca što udobnije zauvek odlazila na Zapad.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic (privat)

Dragoslav Dedović

p.s.

Sutradan po dolasku u Beograd otišao sam na koncert „Veče sevdalinke“ u poprilično zapušten, ali krcat Sava centar. Tamo je Bosna opet bila jedna i jedina za sve, puna ljubavne čežnje i dobrih vibracija, a Beograd mesto koje Bosnu bezrezervno voli. E, kada bismo naš zajednički sevdalijski horizont znali održivo prevesti na jezik politike, u nabildovanoj drugojačijosti videli bismo – sami sebe.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM