„Bila sam diskriminisana zbog marame“

„Nažalost, gospođa Ludin će malo da zakasni“, dobijamo poruku od saradnice jedne izdavačke kuće. Ona se izvinjava jer Ferešta Ludin tog dana daje niz intervjua. Mnogi žele da znaju šta „najpoznatija muslimanka Nemačke“ ima da kaže o nedavnoj presudi nemačkog Ustavnog suda o nošenju marame na nastavi. Ovoga puta tužbu nije podigla sama Ludin, već su to učinile dve učiteljice iz savezne države Severna Rajna Vestfalija. Ta presuda je ipak pobeda svih njih.

Ferešta Ludin ipak ne vidi sebe kao nekakvu pobednicu. Upravo je završila rad na svojoj autobiografiji – trenutak za njeno objavljivanje ne može da bude bolji. Na intervju stiže pokrivena maramom boje malina s modnim dezenom.

Sve se vrti oko marame

Ferešta Ludin to više ne može da podnese. Ta 42-godišnjakinja kaže da „svi svode njenu ličnost na komad tekstila“. Izbegava konkretne odgovore na pitanja o marami na glavi. „Marama na glavi za svakoga ima drugo značenje.“ Ipak priznaje da bi mogla da predstavlja „simbol potlačenosti žene“. Ionako je marama samo „komadić mozaika“ onoga što ona radi. Ipak, taj „komadić mozaika“ odredio je tok njenog dosadašnjeg života – htela to ona ili ne. Godinama je ona podnosila tužbe na svim instancama. Neprestano je gubila i ponovo pokretala nove procese. U to je uložila toliko energije da je čak i među nekima od onih koji se ne ubrajaju u kritičare islama stvorila utisak da se kod nje radi o religioznom fanatizmu. Godine 2004. se iz savezne države Baden-Virtemberg preselila u Berlin, gde je preuzela posao učiteljice na jednoj privatnoj muslimanskoj školi.

Zbog čega je Ferešta Ludin tako dugo istrajavala na tome da nosi maramu na nastavi? Tri četvrtine žena u muslimanskim porodicama u Nemačkoj to ne čine. Zar to ne predstavlja znak emancipacije?

„Radi se o tome da žena ima pravo da sama odluči da li će nositi maramu ili neće“, kaže ona. O razlozima za sopstvenu upornost ne govori mnogo čak ni u svojoj autobiografiji dvosmislenog naslova „Otkrivanje Ferešte Ludin“. O pravom „otkrivanju“ te osobe ne može biti ni govora. „Danas više ne vodim ni rasprave o tome da li je nošenje marame u islamu obaveza ili nije. Ili zbog čega se neko odlučuje da nosi ili ne nositi maramu“, piše na jednom mestu u toj autobiografiji. Umesto toga, ta ćerka jednog ministra i diplomate iz Avganistana piše o privilegovanom detinjstvu u Avganistanu i u Saudijskoj Arabiji. O tome kako joj je činilo zadovoljstvo da od trećeg razreda škole isproba nošenje marame, da je stavlja ili skida po želji, te o tome kako je sa 12 godina odlučila da je uvek nosi.

Ostaje pitanje: Zašto?

Svi od nje sada očekuju odgovor na to pitanje. Ali, da li ona uopšte mora da ga da? U svakom slučaju, ne može se izbeći doza ironije u svemu ovome jer jedno nemuslimansko društvo, ono u Nemačkoj, pokušava da pronađe odgovor na pitanje: koju ulogu ima marama u islamu?

Kada Ferešta Ludin kaže da njena marama nema ništa zajedničko sa prisilom ili s tlačenjem žene, onda je lako u to poverovati. Ludin nikada nije izgledala kao neko ko je bilo čija žrtva. Ali ko je zaista „ona, s maramom“, kako glasi prkosni podnaslov njene knjige? To njena biografija otkriva samo delimično.