Bijeljina 1992: krvava uvertira u rat | Politika | DW | 31.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Ljudi pamte

Bijeljina 1992: krvava uvertira u rat

Do zuba naoružani vojnici pored tela civila. Arkanovac šutira telo mrtve žene. Fotografija Rona Haviva kao istina o zločinu koji se dogodio u Bijeljini u periodu od 31. marta, do 4. aprila 1992. Nekažnjeni zločin.

Arkanovac šutira telo mrtve žene na čuvenoj fotografiji Rona Haviva, napravljenoj početkom aprila 1992. godine u Bijeljini. Ispred kuće Redžepa Šabanovića vide se Redžepovo telo i tela njegove supruge i svastike. U podrumu kuće ubijeno je još 17 civila. Ova i druge Havivove fotografije zauvek su zabeležile istinu o zločinu nad civilima Bijeljine koju ni 25 godina kasnije mnogi ne prihvataju. Bijeljinska udruženja koje neguju tradiciju proteklog rata, ove dane obeležavaju kao „oslobođenje“, a Bošnjaci Bijeljine – fatihom i dovom (molitve u islamu, prim.red.) sećaju se zločina u kojem je za četiri dana stradalo najmanje stotinu civila. Za taj zločin nikada niko nije odgovarao.

Ubijanje civila kao uvertira u rat

Novinar i publicista Jusuf Trbić, 2. aprila 1992. odveden je u zgradu Kriznog štaba gde je bio pretučen skoro do smrti. Mučiteljima ga je doveo vojvoda Mirko Blagojević, a oslobodio ga je Željko Ražnatović Arkan, s namerom da egzekuciju čuvenog novinara ostavi za kasnije. Trbić je video leševe civila i pretučene ljude, koji se i danas vode kao nestali ili su kasnije pronađeni mrtvi. Uspeo ja da preživi zahvaljujući ljudskosti Đorđa Krstića i kasnije je pobegao iz rodnog grada. Nakon rata se vratio, napisao i objavio više knjiga o zločinima u Bijeljini.

Bosnien und Herzegowina | Bijeljina 25 Jahren nach dem Kriegausbruch | Jusuf Trbic

Jusuf Trbić: Nikada nisam govorio o Srbima, nego o zločincima

„Sumnjam da će ikada doći vreme da se prihvate činjenice o tim danima. Oni uporno ponavljaju laži da su odbranili i oslobodili Bijeljinu. Od koga? Kada postavite to pitanje, niko vam na njega ne zna odgovor. Kažu da su bile borbe, ali ne kažu kako nijedan od tih boraca, ni na jednoj strani, nije ranjen, niti ubijen, nije zarobljen, fotografisan. Ubijeni su samo civili, koje ne žele više ni da pomenu“, kaže Trbić i podseća da je Bijeljina tada bila potpuno u rukama SDS, policije i vojske.

On tvrdi da u takvom odnosu snaga, ni NATO ne bi mogao ništa. A priče o Handžar diviziji smatra besmislicom. „Bila je to krvava uvertira u rat. Dakle, radi se o tipičnim ratnim zločinima, od kojih i danas mnogi okreću glavu. Pravosuđe takođe okreće glavu i to će tako, računaju neki, preći u zaborav. Ali, ja to nikad ne mogu zaboraviti, kao što ne mogu zaboraviti Đoju Krstića koji je spasao mene i mnoge druge. Znam za mnoge Srbe koji su slično postupili i mi smo im za to zahvalni. Oni su jedino svetlo iz te tame aprila 1992. godine“, ističe Trbić.

„Mi moramo o tome da govorimo, jer oni drugi sigurno neće. Ratni zločini ne zastarevaju i nikad nije kasno da se o njima govori. U tom kontekstu, nikada nisam govorio o Srbima, nego o zločincima i režimu – Miloševićevom i Karadžićevom – koji su sve to napravili. O zločinima će se pričati sve dok vinovnici, naredbodavci, organizatori i izvršitelji ne budu kažnjeni. Oni koji priču o zločinima podvode pod govor mržnje, trebalo bi da znaju da je slavljenje i veličanje zločina i zločinaca upravo govor mržnje koji, na žalost, još uvek traje“, zaključuje Jusuf Trbić.

Bosnien und Herzegowina | Bijeljina 25 Jahren nach dem Kriegausbruch | Artikel in der Zeitung SIM

Apsurd u ratnim SIM novinama. Pero Simić piše : „Civilne žrtve rata proglašene islamskim ekstremistima“

Nikad na strani silnika

Bijeljina ima Trg Đenerala Draže Mihailovća, ulicu Srpske (Arkanove) dobrovoljačke garde, a ulice u ovom gradu imaju i mnoge četničke vojvode iz Drugog svetskog rata. Đorđe Đojo Krstić (81) provodi tihe penzionerske dane na svom imanju u Gvozdevićima, nekada ulici JNA, a danas ulici Srpske vojske. Taj diplomirani ekonomista uživa veliki ugled među građanima Bijeljine, kako onih nekadašnjih, tako i sadašnjih. Pretučenog Jusufa Trbića krio je nekoliko dana u vreme kada su život mogli obojica da izgube. Krstić za DW objašnjava razloge zbog kojih je tako postupio:

„Ljudi se rađaju s nekim karakternim osobinama ili odgojem takvi postaju. Kao dete, uvek sam voleo pravdu i štitio nemoćne. Nikad nisam bio na strani silnika. Da pomognem nemoćnima, motivisala me nepravda i nečija sila koja se provodila. To je moje opredeljenje i nema tu ništa posebno. Nisam mogao drugačije da postupim. Nisam lično poznavao Trbića, ali sam komšija i prijatelj bio sa njegovim tastom. Znao sam da je Jusuf kao novinar pisao malo otvorenije i oštrije članke, ali istinite“, priča nam Krstić. On ne govori o detaljima, ali objašnjava kako se sve desilo.

Bosnien und Herzegowina | Bijeljina 25 Jahren nach dem Kriegausbruch | Djordje Krstic

Đorđe Đojo Krstić: Nisam mogao drugačije da postupim

„Kad sam ga video onako izubijanog, morao sam pomoći. Pokojna supruga i ja smo ga odveli kod mog brata i tamo je bio nekoliko dana dok se nije smirilo da bi mogao da izađe. Nije u pitanju samo Jusuf, jer sam mnogo više pomogao i nekim drugim ljudima sa kojima sam i danas prijatelj. Ne samo ja, mnogi ljudi su pomagali, ali ne žele ili ne smeju o tome da govore. Zbog onoga što sam uradio, niko mi nikad ništa nije rekao, nije zamerio, ali me neki jesu gledali drugim očima. Ljudi pamte i dobro i zlo, to moram da spomenem. Kada mi je sin 1995. godine bio ranjen i zarobljen, operisan je u Tuzli i kasnije razmenjen. Sada ima porodicu i ovde živi. Mnogi Bijeljinci u Tuzli tada su pomogli, intervenisali“, završava svoju priču Đorđe Đojo Krstić, jedna od bijeljinskih legendi.

Suočavanje s činjenicama kao bolji put u budućnost

Idriz Hujdurović (92) lagano šeta bijeljinskim ulicama u rano proleće. Sećanje na april ’92. i nevine ubijene, ne može i ne želi da izbriše. Bio je partizan u Drugom svetskom ratu, bio je zatvorenik na Golom otoku. Pamti da su mu oca ustaše uhvatile i bacile sa mosta u Brčkom, zbog toga što je pomagao Srbima. Očevo telo nikada nije pronađeno, a sinovi su nastavili borbu u partizanskim redovima.

Bosnien und Herzegowina | Bijeljina 25 Jahren nach dem Kriegausbruch | Idriz Hujudrovic

Idriz Hujdurović: Ako se pravilno suočimo s činjenicama, onda je to bolji put u budućnost. A da li će tako biti, to zaista ne znam

„Mislim da bi trebalo da dođe vreme da se poređaju sve činjenice o onome što se dešavalo u periodu 1992-95. Da li će do toga doći, ne znam. Na žalost, za 25 godina ovde u Bijeljini do toga nije došlo. I niko za to nije odgovarao. U tom periodu ubijeno je preko 300 bijeljinskih Bošnjaka, iako ovde ratnih linija nije bilo. I neverovatno je da za to niko nije kriv. Sve to zavisi od ljudi koji i danas vode politiku. Ako se pravilno suočimo s činjenicama, onda je to bolji put u budućnost. A da li će tako biti, to zaista ne znam“, kaže Hujdurović.

Priseća se zime 1991-92. godine i jednog teksta u beogradskoj „Ekspres politici“ u kojem je objavljeno da je u Bijeljini formirana Handžar divizija: „To je bila suluda tvrdnja, pogubna, opasna za grad u kojem nikada nije bilo međunacionalnih sukoba. U to vreme imali smo sastanak opštinskog komiteta (komunista, prim.aut). Bilo nas je petnaest, od čega pet Bošnjaka – onda Muslimana. Tražio sam da se izjasnimo da li je to tačno, jer ako je tačno – moramo nešto da preduzmemo. Svi smo rekli da nije tačno i dogovoreno je da se pošalje demanti. Onaj koga smo zadužili da to uradi, nikada nije ispoštovao dogovoreno. Možda smo bili naivni, ali mi tada nismo znali šta se sprema. Ako smo i slutili, nismo mogli u to da verujemo. Usledilo je zlo koje je iz temelja potreslo moju Bijeljinu, Semberiju, moju Bosnu i Hercegovinu.“

DW.COM

Reklama