„Biće nam drago da zaposlimo više stranaca“
24. avgust 2018.
„Ne sećam se da je nekad bilo ovako teško naći radnike, a u poslu sam više od 20 godina“, kaže fizioterapeutkinja Suzan Mihel. „Jednostavno, na tržištu nema nikoga ko ispunjava moje zahteve.“
Mičelova je jedna od skoro hiljadu preduzetnika koji posluju u Peteršagen/Egersdorfu (Petershagen/Eggersdorf), mestu desetak kilometara istočno od Berlina. To je predeo prepun šuma i jezera, i već godinama uočljiv veliki rast broja pridošlica iz obližnje metropole koji se nadaju da će pobeći od užurbane nemačke prestonice. Godine 1993, kada su se dva susedna sela spojila u jedno, imala su samo 8.000 stanovnika. Danas ih je 15.000.
Znaci pregrevanja
Više ljudi koji tamo žive, znači i više onih koji tamo rade. Zato se u Peteršagen/Egersdorfu gradi nekoliko poslovnih parkova i tržnih-centara, a povećana je i ponuda svih vrsta usluga.
Nemačka ekomonija cveta, ali već duže vreme pokazuje i neke znakove pregrevanja. Nedostatak kvalifikovanih radnika je, bez sumnje, jedan od tih znakova. To je uočljivo i u Peteršagen/Egersdorfu.
Fizioterapeutkinja Suzan Mihel nije jedina koja očajnički traži odgovarajuće osoblje – sa naglaskom na reč „odgovarajuće“. Tu je recimo slučaj Petera-Ulriha Barta. On je vlasnik popularnog frizerskog salona u tom mestu i njegove cene dovoljno su niske da privuku veliki broj mušterija.
Ali i Bart ima problem s nedostatkom radne snage. „To traje već nekoliko godina, zaista ne znam zašto. Na papiru, frizera ima, a regionalni biro za zapošljavanje uspostavlja kontakt između njih i nas. Ali oni jednostavno ne dolaze ovamo da zatraže posao.“
„Nismo izbirljivi, ali…“
Nedostatak motivacije potencijalnih radnika – to je ono što zlatar Volfgang Klemt vidi kao glavnu prepreku na današnjem tržištu rada. Takođe, on tvrdi da problem traje već znatno duže vreme, iako je najvidljiviji sada.
„Nedostatak radne snage osetio se još pre deset godina. Kao što možete da pretpostavite, u zlatari su nam potrebni ljudi sa adekvatnim obrazovanjem, ljudi koji su sposobni da na kompetentan način rade sa mušterijama. Takođe, smene traju do 20 časova, što je problem za mnoge ženske kandidate. Ima ljudi koji žele da rade samo četiri sata dnevno, a da zarađuju punu platu. Na žalost, mi tako nešto ne možemo da im ponudimo“, zaključuje Klemt uz osmeh.
On smatra da su u današnjem ekonomskom okruženju zahtevi radnika od poslodavaca ubrzano porasli. „Postoji dovoljno slobodnih radnih mesta tako da ljudi mogu da izaberu ono što im najviše odgovara. Čak i ako nemaju posao, neće ostati gladni zahvaljujući svim pogodnostima za nezaposlene (u Nemačkoj).“
Klemtove reči ponavlja i hotelijerka Nikol Erkner-Šosov. I ona traži odgovarajuće osoblje da pojača svoj tim, ali za sada bez većeg uspeha. Kaže da se volja ljudi da vredno rade poslednjih godina značajno smanjila. Posebno kod mladih ljudi. „Pronaći mlade ljude koji bi disciplinovano radili priličan je izazov. Zato već dugo potragu za osobljem fokusiramo na osobe starije od 40 godina.“
Iako bi tako veliki broj preduzetnika u selu definitivno mogao da zaposli više ljudi, čini se da ne postoji neki jedinstven razloga zbog kojeg tako nešto ne uspevaju. Neki od njih, poput krojača Holgera Morikea, imaju specifične razloge zašto ne zapošljavaju više radnika. „Privreda se neće uvek razvijati kao sada. A kad se stvari ponovo pogoršaju, kako ja onda da se otarasim dodatnih radnika?“
Da li je novi Zakon o useljavanju deo rešenja?
Poslovni ljudi u Peteršagenu/Egersdorfu računaju na plan vlade u Berlinu da uvede novi Zakon o useljavanju. On bi trebalo da olakša strancima da se zaposle u Nemačkoj – a sve zbog toga što se procenjuje da trenutno toj zemlji nedostaje 1,6 miliona kvalifikovanih radnika.
„Polažem nadu u novi Zakon o useljavanju“, kaže vlasnik frizerskog salona Bart. „Biće nam drago da zaposlimo više stranaca, ali nam trenutno biro za zapošljavanje ne šalje nikoga.“
S tim se slaže i hotelijerka Erkner-Šosov. „Ljudi se obučavaju za rad u hotelima i restoranima i u drugim zemljama, pa ne bi trebalo da bude problema s njihovim veštinama. Ostalo može da se nauči usput, uključujući i jezik.“
Međutim, za zlatara Volfganga Klemta jezička barijera je izgleda prevelika prepreka. „Na kraju krajeva, mi smo specijalizovani trgovci, a zaposleni moraju da mušterijama pruže savet o specifičnostima naših proizvoda. Moraju da komuniciraju s mušterijama na savršenom nemačkom. Zato, iskreno, ne vidim nikakvo svetlo na kraju tunela kada je reč o novom zakonu.“