Berlinale ostao veran sebi

Film koji pruža sliku svakodnevne borbe u siromašnim četvrtima Rio de Žaneira nije se dopao novinarima. Ali, filmski kritičari nisu ti koji odlučuju o nagradama.

To je zadatak medjunarodnog žirija koji uglavnom čine glumci, režiseri i drugi filmski radnici. Žiri ima svog predsednika koji naravno ima svoj ukus i svoje subjektivne interese. Ove godine to je bio francusko-grčki režiser Konstantin Kosta Gavras koji je poznat pre svega po svojim političkim trilerima i koji gaji snažan afinitet prema Južnoj Americi. I s obzirom da je Berlinale oduvek važio za poltički festival postaje jasno zašto je jedan društveno krtički relevantan film dobio Zlatnog medveda.

O odluci žirija mogu se voditi diskusije - da li je možda prednost trebalo dati umetnički najvrednijem filmu - kao što se to najčešće dešava na festivalu u Kanu. Ali, to bi značilo i prepustiti se iluziji da je umetnička dela moguće medjusobno porediti i niko to ozbiljno ne može zahtevati.

I uopšte, ne treba se ljutiti na Berlinale. Mnogo je važnije da je na tom festivalu tokom 10 godina prikazano mnogo dobrih filmova, da je privučeno mnoštvo publike, da ostaje i dalje mesto na kojem se okuplja svetska flimska scena koja, eto prostora daje i politčkom filmu. Važno je i da Berlinale ne gubi ništa od sjaja jedne velike perfeketno organizovane filmske manifestacije svetskog ranga. Berlinale ostaje i tom smislu "verno sebi - i to je dobro".