Berlin – umetnički hleb sa sedam kora

Berlin se reklamira kao grad kreativaca koji nikad ne spava. To u nemačku metropolu privlači na hiljade umetnika, ali i turista. No Berlin već odavno nije „siromašan, ali seksi“, kako je to jednom rekao bivši gradonačelnik Klaus Vovrajt. Berlin već odavno ne privlači samo kreativce bez novca u džepu, već i predstavnike hajtek-kompanija koji su odlučili da provedu nekoliko godina u Berlinu kako bi bili na izvoru dobre zabave. Njima, za razliku od većine novopridošlih, nijedna stanarina nije previsoka.

Lakše do boravišne dozvole

Drastični porast stanarina, ali i najamnina za ateljee u poslednjih desetak godina donekle je zaustavio priliv slobodnih umetnika. Ipak, postoje inicijative koje pokušavaju da umanje pritisak na slobodnjake plićeg džepa. „Kulturraum Berlin“ tako iznajmljuje na veliko prostore koji bi mogli da posluže kao ateljei i onda ih po sniženim cenama dalje iznajmljuje umetnicima. To je samo jedan od primera.

Grad-savezna pokrajina Berlin preko svog Senata za kulturu učestvuje u finansiranju brojnih projekta i stipendija za umetnike. A najvažnije za sve umetnike koji nameravaju da se dosele u Berlin, a ne dolaze iz neke članice Evropske unije je sledeće: Berlin kao jedina savezna pokrajina u svom pravilniku o boravišnim dozvolama ima stavku o olakšanom sticanju dozvole boravka za slobodne umetnike u „interesu umetničke i filmske metropole Berlina“.

„Im not here“

Naravno, u Berlin ne dolaze da žive samo poznate globalne umetničke zvezde poput recimo Olafura Elijasona ili Aja Vejveija (koji se u međuvremenu odselio), već i hiljade manje poznatih kreativaca koji tek traže svoje mesto na umetničkom tržištu. Među njima su i mnogi koji su poslednjih godina, pogotovo nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, u Berlin stigli iz neke od zemalja jugoistočne Evrope.

Davor Fadić, kulturni menadžer i već nekoliko godina žitelj popularne umetničko-multikulturalne četvrti Nojkeln, organizovao je, zajedno s Jelenom Jovanović, nedavno tribinu na kojoj se govorilo o ekonomsko-socijalnoj situaciji novopridošlih slobodnih umetnika. „Upoznao sam se sa situacijama gde se ljudi koji su vrhunski umetnici, preškolovani i vrlo talentovani bore za goli opstanak. Tu su i vize, papiri, teški i nesigurni poslovi i neizvestan smeštaj, osiguranje“, priča Fadlić. On kaže da mu je najviše smetalo to što su ti umetnici uz sve egzistencijalne probleme često i potpuno nevidljivi. Zato je i naslov tribine bio „I am not here, but we are coming“.

Jedan od umetnika koji su poslednjih godina došli u Berlin, a već kod kuće su mogli da se pohvale određenim stepenom javne prepoznatljivosti, je performans-umetnik Siniša Labrović koji je tribinu propratio i prigodnim performansom ispred Bundestaga. Iako u Berlinu ne živi od svoje umetnosti, Labrović za DW kaže da ni u jednom trenutku nije požalio zbog dolaska u nemačku metropolu.

„Dolazak u Berlin je jedna od najboljih stvari koje sam napravio u životu, ne samo zbog sjajne umetničke scene, već i energije i lepote grada. Mogućnost da se vidi nešto od najbolje svetske umetnosti oplemenjuje, obrazuje i odgaja. Što se tiče moje ’karijere’ (navodnici su intervencija S. Labrovića), i u pandemiji sam nastavio mnogo da radim, ali u Berlinu veoma malo“, kaže Labrović.

Za razliku od velikog broja umetnika koji dolaze u Berlin, Labrović se ne oslanja na državne konkurse koje redovno deli grad Berlin, ali i mnoge druge privatne ili poluprivatne fondacije. „Nikad nisam aplicirao za stipendije, prestao sam da pratim konkurse, ne nudim se, čekam da se stvari dogode ili ne dogode. Ima nešto lepo i u toj neizvesnosti. Bilo bi dobro da se nešto i ovde otvori, ali i živeti u Berlinu je sasvim dobro i skoro dovoljno“, govori taj umetnik koji još uvek održava bliske veze sa scenom u Hrvatskoj.

Klasne razlike u svetu umetnosti

Za razliku od njega, Božidar Katić, umetnik iz Zagreba, koji takođe već neko vreme živi u Berlinu, malo je manje euforičan od svog kolege. „Odrastao sam u okruženju koje je kao pojam uspešnosti postavljalo za primer Nemačku – onako pojednostavljeno, sve što dolazi iz Nemačke je kvalitetno i nepogrešivo. Iz te pozicije sam naivno očekivao da je Nemačka med i mleko, da strukturalno i mentalno daleko nadilazi Hrvatsku, da ima ono nešto što mi nismo uspeli dovoljno da cenimo kod nas kući. Ta iluzija izvrsnosti pala je u vodu ubrzo po mom preseljenju u Berlin“, kaže Katić.

Ali on, uprkos tome, kaže da ne žali zbog toga što se pre nekoliko godina preselio u Berlin. „Oko pola godine pre nego sam se preselio u Berlin, slučajno sam se našao ovde i čim sam izišao iz podzemne železnice u Krojcbergu osećao sam se kao kod kuće“, priseća se Katić.

Hana Markvart, čefica projekta „ImPuls“ koji se bavi kulturnim menadžmentom i u svakodnevici se susreće s problemima umetnika-došljaka, u potpunosti razume razočaranost nekih umetnika koji puni (možda naivnih) očekivanja stignu u Berlin.

„Kulturni segment je u Nemačkoj još u uvek u znaku klasnih podela, te monolitnih struktura, kako u upravi, tako i u kulturnim institucijama. To sve zajedno otežava pristup javnim subvencijama“, kaže Markvart za DW. Ona dodaje da postoje velike razlike u tome da li umetnici dolaze iz neke od zemalja EU ili ne, da li ih u Berlinu već zastupa neka galerija.

I iako je engleski postao gotovo ravnopravan jezik u Berlinu (što se ne odnosi na ostatak Nemačke), nemački je neophodan kada je u pitanju komunikacija s javnom upravom ili institucijama. A tu kod novopridošlih umetnika vladaju veliki nedostaci. U većini slučajeva, kao što je to slučaj kod svih naših sugovornika, umetnici moraju da se izdržavaju radeći dodatne poslove koji su doduše daleko ispod njihove kvalifikacije (mnogi od njih poseduju i po dve fakultetske diplome), ali koji omogućavaju preživljavanje u Berlinu – koji je, u poređenju s ostalim evropskim metropolama, još uvek relativno jeftin.

Do uspeha kroz umrežavanje

Markvart ukazuje i na razne mreže uz pomoć kojih umetnici pokušavaju da pomognu jedni drugima. Jedna od tih mreža je i „Fully Funded Residencies“ čija je jedna od osnivačica umetnica Saša Tatić iz Banjaluke. Ona je nakon studija u Vajmaru odlučila da se preseli u Berlin i uprkos nekim otrežnjujućim momentima ipak smatra da je preseljenje bila veoma dobra odluka. „Što sam duže ovde, to sam svesnija prednosti koje poseduje Berlin kada su u pitanju oni koji se bave umetnošću i kulturom. I tu ne mislim samo na institucionalnu finansijsku podršku, već i raznolikost umetničkih scena, prostora, programa i udruženja iza kojih stoje sami umetnici“, kaže Tatić za DW i dodaje: „Sve to, bar teoretski, funkcioniše bolje nego na drugim mestima, jer u Berlinu za to postoji velika volja.“

Žulijeta Ortiz de Latijero je, nakon dolaska u Nemačku iz Argentine, prvo studirala u Vajmaru, a nakon toga preselila u Berlin. Ona je svakodnevnu borbu došljaka s nemačkom birokratijom (nemilosrdnom, ali efikasnom) duhovito ilustrovala svojom serijom radova u kojima su origamiji od zvaničnih pisama stvarali tajanstvenu igru senki. Ali i ona na prvo mesto stavlja pozitivne strane života umetnika u Nemačkoj sa subvencionisanim najamninama za ateljee, državnom pomoći ili zdravstveno-penzionom osiguranju za slobodne umetnike, kao i raznolikom kulturnom scenom grada koja je privlačna „kako publici, tako i stvaraocima“.

A što se budućnosti tiče, argentinska umetnica ipak nije preterano optimistična. „Mnogi koji su u Berlin došli iz drugih kulturnih centara poput Barselone, Pariza ili Londona, to su uradili zbog toga što je ovaj grad bio mnogo jeftiniji pa treba manje da se radi sa strane i moguće je više se koncentrisati na umetnost. Ali, sve je teže i teže pronaći atelje ili stan koji mogu da se plate i znam mnoge koji su izbačeni iz svojih prostora“, kaže Ortiz de Latijero. I ona se, kao i Saša Tatić, okrenula samopomoći i osnovala mrežu „Kritköln“ koja, između ostalog, pomaže prilikom apliciranja na konkursima.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.