Beogradski buzuki
Šta biste vi uradili da vam neko stavi na raspolaganje veću svotu novca? Recimo, tri stotine miliona dinara? Mogli biste da letujete u Grčkoj i vi i vaša deca, i unuci i čukununuci. Ukupno je to 12.500 skromnih letovanja za dvoje. Ili isto toliko prosečnih penzija. Koliko teško bolesne dece može da nabavi skupi lek iz inostranstva za dva i po miliona evra?
E, grad Beograd će toliko da potroši na novogodišnju dekoraciju. Zaludu prethodne afere sa jelkama. Suma koja će da se pretvori u svetlost pa u ništa biće ove godine rekordna.
To nam u oči kaže gradska vlast. Valjda smo je zato izabrali. Argumentacija novog gradskog bosa je zapanjujuće jednostavna. Njemu je to važno. A i turisti će da navale.
Zamišljam gradonačelnika kako sa balkona setno, ali ne i bez ponosa posmatra svoje delo u novogodišnjoj noći. Pred njim more svetlosti. U srcu mir. Nikada niko nije tako okitio grad. Niko.
A plamičci svetlosnih zečeva, saksofona i buzukija blistaju u očima oduševljenih Slovenaca, Kineza i Iranaca. Naše bezvizne braće.
Otkud buzuki, tradicionalni srpski instrument, među novogodišnjim nakitom? Tako hoće gradski crtači koji opisujući propozicije konkursa i traženu robu precrtavaju figure iz kataloga prošlogodišnjeg pobednika na tenderu. Samo firme koje znaju šta je pravi buzuki mogu da se nadaju uspehu.
A to je pre svih firma Kip lajt. Ta firma ima jakog grčkog partnera – Fotodiastasi. A njegov moto je – „perfekcija je naša strast“. Tako solunsko-atinski perfekcionosti i njihovi srpski partneri već ko zna od kada jedini pristupaju gradskoj kasi Beograda jer – jedini umeju da sviraju na buzukiju od svetlosti.
Ta veština, ta virtuoznost, izaziva divljenje.
Gradski izbori su pokazali da Beograđani većinski žele rupe na kolovozima, sulude fontane i novogodišnje more svetla sa nebeskim buzukijima. Da žarko žele zaostali način otpremanja i deponovanja smeća, poluraspadnute autobuse i tramvaje u kojima je leti pakleno a zimi sibirski, ali i veliki, zlatni Beograd u novogodišnjoj noći. Hoće opasne fasade i bezopasne zeke.
Zadivljujuća je ta većinska volja po kojoj je iluzija uvek bolja od činjenica. Ružičasti mediji građaninu uvek bolje objasne koliko je bogat od njegovih rođenih džepova. Predsednik je u pravu, a dete koje je zbrisalo na Zapad živi u teškim zabludama. Medijsko vašarište je postalo dominantni način razmišljanja. Beograd na vodi – Hristos se rodi. Ima se, može se. Nek crknu svi koji drukčije misle.
Hajde da uporedimo novac koji se, recimo, u jednom od najbogatijih nemačkih gradova, Diseldorfu, izdvaja za božićnu rasvetu centra sa ovih tričavih dva i po miliona evra u Beogradu. Šljašteći stari grad i pešačka zona na Rajni koštaju 50.000 evra. Od toga privatne radnje pokrivaju 30.000. A grad preti, ako ne učestvuju svi, da će smanjiti svetlosne efekte. Oni dokupljuju rasvetu, ne kupuju novu.
Dakle, Beograd vredi 50 puta više od Diseldorfa. Nije baš da srpska metropola u decembru blista jače i lepše. Ali u Diseldorfu nemaju buzuki.