Bekstvo iz DDR-a – preko Mađarske i Jugoslavije | Evropa | DW | 05.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

30 godina Ujedinjenja

Bekstvo iz DDR-a – preko Mađarske i Jugoslavije

„Zar ne želiš da pobegneš na Zapad“, pitao ga je. „O da, želim.“ To je bio sam početak spektakularnog bekstva jednog dvadesetogodišnjeg Istočnog Nemca preko Mađarske i Jugoslavije. Pomogao mu je prijatelj sa Zapada.

Kada je 7. novembra 1989. pao Berlinski zid, jedan od njih bezbrižno je provodio odmor u Indiji i nije znao šta se događa u Nemačkoj. Drugi je s nevericom sedeo pred televizorom u svom stanu u Minhenu. Jedan se smejao, drugi je plakao od radosti.

„To što je DDR propao je nešto najlepše što se dogodilo u istoriji Nemačke. To je bio najlepši događaj u mom životu“, kaže Ekehard Valter. „Bbez tog zida, Istočna Nemačka nije mogla da postoji“.

On to najbolje zna: odrastao je u Kvedlinburgu, mestašcu u socijalističkoj, Istočnoj Nemačkoj, na samo tridesetak kilometara od granice sa zapadnom, Saveznom Republikom Nemačkom. Ali on je znao da je preći granicu nemoguće. Jedini put vodio je preko Mađarske, Dunavom do Batine u tadašnjoj Jugoslaviji.

Ove jeseni dva prijatelja ponovno su došli na mesto na kojem je počelo njegovo vratolomno bekstvo. Jedva se uzdržavaju da ne zaplaču. „To je mogao da bude poslednji dan u mom životu. Ali san mi se ispunio. I ponovo bih to uradio“, kaže nam dok gleda široki Dunav.

Iza njega stoji Ekhart Zelbah iz Kelna. On mu je tada pomogao da pobegne. I jedan i drugi, sada u zrelim, šezdesetim godinama, ne mogu da veruju da su bili toliko hrabri tih dana: „Bilo nam je dvadeset i verovali smo da smo besmrtni.

More, pivo, Pink Flojd – i veliko pitanje

Prijateljstvo između „građana DDR-a“ i nekog iz zapadne Nemačke na istoku je bilo zabranjeno. Kažnjivo je bilo i ne prijaviti takvo poznanstvo. Ali do ovog prijateljstva došlo je potpuno spontano, u kampu u Bugarskoj kod Varne. Ekehard i Ekhart, jedan sa Istoka, drugi sa Zapada, nisu se interesovali za politiku. Pili su bugarsko pivo i slušali Pink Flojd, Santanu i Frenka Zapu.

Dva prijatelja na letovanju u Bugarskoj

Dva prijatelja na letovanju u Bugarskoj

Ipak, u jednom trenutku postavilo se pitanje: „Zar ne želiš da pobegneš na Zapad?“ To je bilo pitanje o kojem se nije usuđivao ni da razmišlja. Ali nakon nedelju dana sunca, mora i bezbrižnog prijateljstva s „neprijateljem“ iz Zapadne Nemačke, odluka se formirala sama od sebe. Naravno da hoće! I to što pre! Jer ubrzo ga je čekalo služenje vojske u DDR-a. A on to nije hteo.

Ni za Ekharta sa Zapada uopšte nije bilo sumnje da li će da pomogne prijatelju. Ipak, ni njemu u stvari nije bilo jasno u šta se upušta. Ali plan je bio tu i kad se vratio u Keln počeo je da razmišlja kako to da izvede.

Mediji u Zapadnoj Nemačkoj često su izveštavali o ponekad spektakularnim uspesima begunaca. Ali bilo je i jasno da to nije lako. U prtljažniku automobila iz Istočnog u Zapadni Berlin? Nekada je to funkcionisalo, sad su se prtljažnici redovno proveravali. Sa falsifikovanim zapadnonemačkim pasošem iz Bugarske u Tursku? Teško i komplikovano.

„Moramo nemoguće“

Par meseci kasnije opet su se sastali u Istočnom Berlinu. I tada mu je rekao: „Moramo to da uradimo na gotovo nemoguć način. Moraćeš da preplivaš Dunav.“ Velikih diskusija nije bilo. Svaki način bio je opasan, a ovaj je bar izgledao moguć. Počeli su s pripremama: Ekehard Valter je u Kvedlinburgu odjednom počeo da se bavi sportom. Trenirao je svakog dana. A Ekhart je počeo da planira rutu. Nabavio je i dokumenta za prijatelja sa Istoka i razmišljao kako da u Mađarsku donese ronilačko odelo – bez previše pitanja tamošnjih carinika.

Ekehard Valter na mestu kod Mohača gde je ušao u hladan Dunav

Ekehard Valter na mestu kod Mohača gde je ušao u hladan Dunav

Na Veliki petak 1978. – te godine je padao već 24. marta – Ekhart Zelbah krenuo je iz Kelna u pet sati ujutru. U restoran na železničkoj stanici u Pečuju u Mađarskoj, udaljenu 1.600 kilometara stigao je posle 22 sata vožnje. Tu je čekao svog prijatelja. U jedan sat posle ponoći, kada je kelner već odavno hteo da zatvori lokal, Ekehard Valter konačno je stigao. „Bio sam potpuno siguran da će doći.“

Vremena nije bilo mnogo: već sledeće večeri, u subotu pre Uskrsa, oko osam sati uveče na tihom mestu uz Dunav kod Mohača akcija je počela. Ekehard je obukao neoprensko odelo, navukao ronilačku masku i disaljku. Čak je i zacrnio lice. I tek kad su tako stali pred obalu još uvek ledenog Dunava, i jednog i drugog obuzela je jeza od poduhvata u koji su se upustili.

To priznaje i Ekhart: „Da me je tada neko upitao ’šta tu radite’, mislim da bih sve prekinuo i pobegao glavom bez obzira. Ali me još više bilo strah za Ekeharda koji ne samo da mora u hladnu reku, već upravo čini teško krivično delo ’bekstvo iz republike’, kako se to zvalo u DDR-u. On stavlja na kocku svoj život, a još bi mogao i da dobije dugogodišnju robiju.“

Sasvim poseban Uskrs

Uprkos svim sumnjama i nedoumicama, krenuli su po planu: jedan u Dunav, drugi automobilom u nedaleku Jugoslaviju. Ekhart je unapred zatražio vizu za Mađarsku, tako da nije bilo problema s ulascima i izlascima u Istočni blok. Tako je stigao u Batinu i onda je počelo najteže: čekati.

Za Ekeharda su u reci počeli još teži trenuci. Svaki put kad bi čuo nekog psa kako laje ili kad bi se čuo motor nekog čamca, mislio je da će mu srce stati: „Gotovo je, sad će da me uhvate.“

Ekehard Valter je znao da se u pokušaju bekstva često gubila sloboda, a ponekad i glava

Ekehard Valter je znao da se u pokušaju bekstva često gubila sloboda, a ponekad i glava

A onda je odjednom postalo svetlo kao usred dana: reflektori na granici osvetljavali su Dunav. Valter je zaronio, ali odjednom mu je disaljka bila puna vode. „Naravno da nisam mogao da izduvam vodu i napravim fontanu na površini. Skinuo sam disaljku i napio se te prljave rečne vode.“

Pustio je da ga reka nosi. Gotovo da se uopšte nije pomerao.Postepeno se udaljio od osvetljenog područja. Opet je bio mrak. Znao je da je sada u Jugoslaviji. „Odmah sam se umirio. Otplivao sam do obale, seo i malo se odmorio.“ Uspeo je! Doduše, do mosta u Batini gde ga je čekao prijatelj bilo je još dobrih desetak kilometara. Poslednjim snagama prešao je i to. Kad ga je prijatelj tamo izvukao iz vode, jedva da je mogao da pomerao ruke i noge. Činilo mu se da nema usne, samo komad leda na licu.

Jugoslovene nije briga za dva Nemca

Usred noći krenuli su iz Baranje prema Osijeku, što dalje od graničnog područja. Bili su sve mirniji i mirniji, pogotovo kad su stigli do autoputa Beograd-Zagreb. Na sam Uskrs, oko tri sata posle podne, konačno su stigli na granični prelaz Ljubelj. S jedne strane tunela je granični prelaz Jugoslavije, s druge je već Austrija.

Imali su sreće: graničare Jugoslavije nije interesovalo još jedno vozilo s nemačkim tablicama i samo su mahnuli mladićimasa zapadnonemačkim ispravama da prođu. Isprave iz DDR-a odavno su spalili. Umesto toga, Ekhart je doneo dokumenta jednog poznanika iz Kelna koji je otprilike ličio na njegovog istočnonemačkog prijatelja.

„Prošao si! Prošao si! Na Zapadu si!“ Već u tunelu počeli su da trube. Bez stajanja su zatim vozili sve do Minhena, a onda su tamo, u najvećoj pivnici, proslavili poduhvat.

Tu, kod mosta u Batini, Ekhard Zelbah je izvukao Ekeharda Valtera iz Dunava - promrzlog i jedva živog

Tu, kod mosta u Batini, Ekhard Zelbah je izvukao Ekeharda Valtera iz Dunava - promrzlog i jedva živog

Od tog bekstva je prošlo više od 40 godina. Trideset je prošlo od nestanka socijalističke Istočne Nemačke. Ekehard Valter je završio svoju priču s DDR-om. „Ne osećam se ni kao Istočnjak, ni kao Zapadnjak. Nego kao Nemac.“. On nema nikakvog razumevanja za nostalgiju koja obuzima neke stanovnike nekadašnje socijalističke Nemačke. „Srećan sam što više nema automobila kao što je Trabant. Ne samo da je smrdeo, već je bio i odvratan.“

Ipak, sve do pada Berlinskog zida, obojica su uglavnom ćutali o svom poduhvatu. Već i zbog toga što nisu hteli da taj put za bekstvo bude zatvoren za neke buduće begunce. I to je bilo njihov sasvim poseban doprinos ujedinjenju Nemačke.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM