Bauk populizma | Politika | DW | 27.10.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Bauk populizma

„Bauk kruži svetom – bauk autoritarnog populizma. Autoritarni populizam je antiliberalan, antipluralan i antimultilateralan“. Ovako je berlinski profesor i politolog Mihael Cirn definisao ono što nam se dešava.

Vredelo je pratiti Cirnovo predavanje u Beogradu. On je na poziv Fondacije Hajnrih Bel na Fakultetu političkih nauka prisutnima pokušao da objasni univerzalne mehanizme prema kojima širom sveta na desnici narastaju pokreti i stranke koje dovode u pitanje osnovna načela demokratskih sistema.

Antiliberalni karakter tih pokreta Cirn vidi u njihovom nastojanju da vladavinu prava zamene vladavinom većine. Manjinsku političku volju i manjinske populacije prema konceptu autritarnih populista nisu zaštićeni univerzalnim pravilima. Zakon je to što većina hoće. Primeri su brojni: Trampovo postavljanje svog sudije na vrh pravne piramide, poljske i mađarske korekcije zakona kojima se legitmiše upliv na pravosuđe i medije, Erdoganovo pretvaranje turske demokratije u autoritarni predsednički sistem.Desne protestne partije učestvuju u vlasti u Italiji i Austriji, a u ostalim zapadnim demokratijama već su osvojile 15 i više posto glasova.

Višak demokratije

Antipluralan karakter je izrazit tamo gde su autoritarni populisti na vlasti. Oni mašu toljagom većinske volje kako bi je predstavili kao jedinu legitimnu snagu u društvu. Svi ostali se imaju upodobiti ili su smetnja ostvarenju većinske volje. Manjinska mišljenja nisu nužna korekcija većinske samoljubivosti, nisu izraz pluralnog demokratskog modela. Proceduralna pravila koja u demokratiji onemogućavaju da se volja većine bez prigovora rigidno nametne za autoritarne populiste na vlasti su u suštini „višak demokratije" koji pod hitno treba otkloniti. Takav proces se naziva deproceduralizacija. Ili urušavanje institucija.

Za autoritarne populiste i na međunarodnom planu postoji najpre nacionalni interes. Svaki sporazum koji bi sputavao nametanje sopstvene volje posmatra se kao nepotrebno ograničenje. Šta se Trampa tiču stanovnici pacifičkih ostrva koji će se ubrzavanjem klimatskih promena podaviti u potopu? On neće da ograničava američku zagađivačku proizvodnju. Pa će tako da žrtvuje multilateralni klimatski sporazum.

Profesor Cirn je za ovakvu skicu sveta ponudio i svoj ključ tumačenja. Osnovna linija sukoba je suštinski između komunitaraca i kosmopolita. Ekonomsko objašnjenje nam kaže da su gubitnici globalizacije na strani komunitaraca, a dobitnici na strani kosmopolita.

Transnacionalni socijalni kapital

To objašnjenje je nedovoljno – neke zemlje poput Turske i Poljske jesu dobitnici globalizacije, ali su tamo autoritarni populisti na vlasti. Profesor Cirn upozorava da desni populisti poput Berluskonija i Trampa jesu izraziti neoliberalni profiteri globalizacije. Socijalno-ekonomsko objašnjenje mora biti dopunjeno kulturološkim: postoji neka vrsta klasne svesti sloja koji ne putuje autobusom već avionima kao i klasna svest onih koji su zavičajci. I jedni i drugi čak mogu da žive u istom predgrađu, ali jedni su svojim poslom i statusom frekventno prikopčani za svet, dok su njihovi narodnjački susedi, koje Cirn naziva komunitarcima,  kulturnim i socijalnim nitima vezani isključivo za zavičaj. Drukčije rečeno, jedni slušaju etno-džez a drugi etno. Prvi poseduju transnacionalni socijalni kapital – česte boravke u inostranstvu, povezanost sa svetom, strane jezike. A drugi ne. Stoga je sintagma „politička korektnost“ u očima komunitaraca postala tehnika vladanja elita. Imperativ pristojnog ponašanja komunitarce samo sputava da izuste psovku rođenu u gnevu zbog stvarne ili subjektivno doživljene skrajnutosti. Autoritarni populisti psuju u političkoj areni umesto njih.

Politički okvir ovakve kulturne skice jeste „greh“ demokratskih elita da nisu u svoju političku računicu uvrstile komunitarističke socijalne slojeve. Da prevedemo na srpski: Politički skorojevići sa „Roleksima“ zaboravili su gnevne i nevidljive „zavičajce“.

Profesor Cirn konstatuje da kosmopolitska elita na međunarodnom planu govori razumne stvari, a kod kuće pokušava da ih opravda kao stvari koje nemaju alternativu ili čak kao nametnuta rešenja. Time one dodatno delegitimišu nadnacionalna, multilateralna tela, od EU do UN-a. Oni bi prema njemu trebalo da budu ofanzivniji i – iskreniji. Ekonomski bi naugroženijem sloju trebalo ozbiljnim merama pomoći da stane na noge i to i na nacionalnom i na međunarodnom planu. A kosmopolitska elita bi morala da se oslobodi svoje nadmenosti.

Gde smo mi u svemu tome?

Koliko se ova politička dijagnostika berlinskog profesora može prelomiti na našu lokalnu stvarnost?

Koliko se kod nas pojavljuje linija konflikta između kosmopolita i komunitarista? Da li su kod nas autoritarni populisti na vlasti ili vrebaju iz opozicije?

Najpre uzmimo Srbiju pod lupu. Sukob između komunitaraca i kosmopolita zvuči nam poznato. Kod nas su jedne zvali nacionalisti a druge mondijalisti. Samo što su u Srbiji mnogi mondijalisti postali nacionalni, a nacionalisti tobožnji evropejci.  Od devedesetih do danas – to je moja teza – postoji kontinuitet populističke većine. Ratom i tranziconim mukama se većina ljudi pronašla u ulozi deprivilegovanih gubitnika. U Srbiji je autoritarni populizam kod kuće. Samo što su se smenjivale njegove forme i narativi. Milošević je bio plebiscitarni autokrata, dakle prototip autoritarnog populiste. Kada su se mase razočarane izgubljenim ratovima i neispunjenim nacionalno-socijalnim bajkama okrenule protiv njega, na kratko su poverovale u neoliberalnu bajku. Drugosrbijanska analitika sama je došla do sintagme da posle petooktobarskog obećanja nije došlo do šestooktobarskog ispunjenja. Razočarenje je kulminiralo povratkom evropski upodobljenih autoritarnih populista na vlast, koji su zanat ispekli devedesetih.

Balkanski autoritarci

Dakle, smenjivale su se vlasti koje su dobijale većinu, ali se populistička matrica osvajanja vlasti i vladanja nije promenila. Beogradska autoritarna politelita primenjuje kameleonstvo slabijeg. Prema Evropskoj uniji postavlja se kosmopolitski, prema sopstvenim biračima komunitaristički. S tim što je suština komunitaristička, a fasada kosmopolitska.

Antipluralistički model srpskih populista prepoznaje se u njihovom odnosu prema opoziciji i prema medijima. Politički porotivnici se sistematski kriminalizuju. Oni su neprijatelji. Autoritarni populisti na vlasti lepo žongliraju kafanskim teorijama zavere i frustracijom „zavičajaca“ usmeravajući bes na političku manjinu.

Delovi opozicije koji pristanu na tu igru i uzvrate psovačkim načinom upadaju u zamku. Prvo, oni nemaju medijski prostor da zaista obrazlože svoje žučne izjave. Drugo, te izjave se u milionskom prežvakavanju medijskih prirepaka vlastodržaca pretvaraju u bumerang koji se govnav vraća pošiljaocu poruke pravo u čelo.

Ovde je posebno važno setiti se trenutka hapšenje Miškovića . To je za Vučića bila medalja Svetog Đorđa koji je kopljem probo aždaju. Aždaja, to su navodno bili tajkunizovana „žuta“ elita i svi „narodni neprijatelji“. Od tog trenutka Vučić je mogao da sprovede neoliberalni program svojih prethodnika, čak i radikalnije od njih, tvrdeći da se zalaže za običnog čoveka i da je protiv štetočinske elite.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic (privat)

Dragoslav Dedović

Probriselska agenda se ne uklapa potpuno u raster profesora Cirna. Međutim, i Vučićevo evropejstvo je populističkog karaktera. Ono se ne ogleda u vladavini prava ili korektnom uređenju medijskog prostora već u „briselskom dijalogu“ kao areni u kojoj se može profilisati kao patriota. Država i dalje nije servis građana, pristup pravdi i poslu je i dalje partijska stvar, politički pluralizam je u medijima zamenjen teškom bulevarskom pljuvačinom protivnika vlasti. Sve to znači da je Vučićevo evropejstvo taktička varijanta autoritarnog populističkog vladanja.

O Đukanoviću ovaj put ne bih. On je u svojoj političkoj karijeri virtuozno menjao ideologije pa i nacionalno opredeljenje shvatajući odakle globalni vetar duva. On je iliberalan, antipluralan ali još uspešniji od Vučića kao deklarisani multilateralista i atlantista. Takva vrsta kameleonskog pseudolevog populizma u uslovima minidržavnog klijentelizma zaslužuje posebnu studiju nekog poput profesora Cirna.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM