Banat | Mozaik | DW | 18.08.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Priče iz rasejanja

Banat

Moraću za jedno deset godina, u rano letnje posle podne, da pođem u malo selo pored Kanala i potražim jednog dečaka na klupi pod kestenovima ispred crkve. Treba da ispunim amanet dat bosom starcu pre toliko godina.

Piše Dragan Aleksić

Rano letnje posle podne. Vrelina, ulice puste, nigde nikog; niti jednog kera, niti nekog vrapca da vidiš. Deca i mladi na kupanju, na Kanalu. Stari odmaraju u zamračenim sobama, ili prostrli ponjave, ili stare cirade u delu dvorišta sa najvećom hladovinom, pa legli da ih zemlja hladi. Cigani iz Zelenog sokaka polegli po ulici, ispred kuća, kraj klupa. (Usnulim Cigankama iz razdrljenih bluza ispale dojke. Bradavice crne kao dudinje. Jednoj se zadigla suknja, bez gaća je. Ja tuda sporo vozim bicikl prašnjavim putem, skoro svakog dana.)

Dovezao sam se biciklom do centra sela. Ispred crkve tri ogromna kestena. Stabla belo okrečena. Dve dugačke bagremove grede su klupe. Seo sam na jednu i izvadio novine iz zadnjeg džepa kratkih pantalona. Jedan starac došao, pita je li slobodno. Ja kažem da jeste. Zajedno gledamo novine. Starac bos, izbledele braon platnene pantalone, bela košulja dugih rukava, gore otkopčana tri dugmeta, lepo obrijan. Na jednoj stranici novina velika fotografija neke mlade žene.

- Kod ove bećaruše ima ciganske krvi – kaže starac.

- Otkud znaš? – pitam ja.

- Vidiš to modro u očima, to je znak da ima ciganske krvi.

- Ovo na beonjačama?

- Da. Može koža da pobeli, može kosa da požuti, ali to modro uvek izađe na videlo.

Preko puta je prodavnica. Veliki izlog je pokriven izbledelim zelenim platnom. Na vratima su tanke raznobojne plastične trake. One blago vijore, u zamračenoj trgovini je uključen ventilator. Upaljen je radio. Već poduže se čuje isti ženski glas.

- Znaš, sinko, te što mnogo pričaju – nisu za krevet.

- Misliš slabo spavaju?

- Ne znam kako spavaju, ali te se ne jebedu dobro.

- Otkud znaš?

- Pre mnogo godina, sedeo sam na ovoj klupi, kao ti sad. Došao jedan deda, pitao je li slobodno, i seo. A preko, kod one ćoške, bile dve žene. Jedna je valjda pola sata pričala bez prestanka. Onaj deda mi kazao: „Sinko, ove žene što mnogo pričadu ne jebedu se dobro.“

- A, ha, tako znači.

- Tako.

- Onda ću ja kroz jedno pedeset godina da dođem ovde i ako tu bude neki dečko kazaću mu da se ne jebedu dobro one žene koje mnogo pričaju. Dogovoreno.

- Tako uradi. Ja ću da te gledam odozgo, a ti malome kaži šta sam ja tebi kaz’o ovde i sad. Neka i on zna znanje.

***

Prošlo je više od četrdeset godina od onog vrelog ranog posle podneva, onog žarkog banatskog leta ’73, kada su kukuruzi dobili ’gaće’ već početkom avgusta, kada se po baštama sve sparušilo a lubenice nisu bile veće od pesnice, kada su se rake kopale pred svitanje, a pogrebi obavljali kasno posle podne, kad sunce zađe za bagremar kraj groblja.

Nisam godinama išao na tu stranu. Prolazile su decenije, živelo se ovako i onako, tamo i ovamo. Volelo se, družilo, samovalo, bilo je naivnosti i zluradosti, hrabrosti i kukavičluka… Gomilalo se i rasipalo… Izobličene uspomene, proćerdana snaga… I, prošao život, skoro...  Biće još godina, ali ono veliko parče se odlomilo i nestalo. Ostalo je da se svedu računi…

Moraću za jedno deset godina, u rano letnje posle podne, da pođem u malo selo pored Kanala i potražim jednog dečaka na klupi pod kestenovima ispred crkve. Treba da ispunim amanet dat bosom starcu pre toliko godina. Dečaku ću da prenesem znanje tog starca, jednog drugog starca i svoje. Neka i on zna znanje. 

Ostale priče iz naše rubrike 'Priče iz rasejanja' možete pročitati OVDE

DW.COM

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.