Balkanski rat u našim glavama | Mozaik | DW | 19.03.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Balkanski rat u našim glavama

Pozorišna rediteljka Jael Ronen voli eksplozivne tesktove. Izraelka je u Berlinu je inscenirala komad o poslednjem ratu na Balkanu. Za mnoge glumce u predstavi to je putovanje u sopstvenu prošlost.

„Sve je tako komplikovano“, kaže jedan od glumaca na sceni. I upravo to je polazna tačka predstave „Common Ground“. Taj biografsko-fiktivni komad o balkanskom ratu upravo je imao premijeru u berlinskom pozorištu „Maksim Gorki“. Reč je o zemlji koja više ne postoji – Jugoslaviji. I o sukobu koji traje, mada je rat završen.

Žrtve ili zločinci?

Pet glumca iz Bosne, Hrvatske i Srbije – svi godinama daleko od nekadašnje domovine – sa jednim Nemcem i jednom Izraelkom u potrazi za „zajedničkom osnovom“. Upuštaju se haos sećanja, predrasuda i emocija: ko su žrtve, ko su zločinci?

„Nisam htela da napravim komad koji se bavi istorijom“, kaže Jael Ronen. „Nije me interesovalo koja strana snosi veću krivicu, koja je imala više žrtava.“ Ona se svesno fokusira na lični pristup i sećanje glumaca, na ono što su doživeli ili potisnuli. Zbog toga je radeći na predstavi sa njima putovala u Bosnu, Sarajevo, Mostar i Prijedor. Vodila ih je njihovu prošlost. Tamo gde boli.

Tragovi sećanja

Vernesa Berbo rođena je u Srbiji i dugo je živela u Sarajevu. Ona je najstarija među glumcima i jedina koja je rat osetila na sopstvenoj koži. Devedesetih, tokom opsade Sarajeva, bila je u skloništima zajedno sa Bošnjacima i Srbima. Strahovala je za svoj život.

S leva na desno: Aleksandar Radenković, Jasmina Musić, Vernesa Berbo, Nils Borman, Dejan Bućin, Mateja Meded i Orit Nahmijas

S leva na desno: Aleksandar Radenković, Jasmina Musić, Vernesa Berbo, Nils Borman, Dejan Bućin, Mateja Meded i Orit Nahmijas

„Mislila sam da je to sve iza mene, da sam već sve priče ispričala. Ali onda, tokom proba, iskrslo je toliko slika, toliko uspomena, da sam često prosto zanemela.“ Gladovanje, borbe između Srba i Muslimana, bezbroj mrtvih – Vernesa Berbo sve to nije mogla da zamisli pre rata u multietničkom Sarajevu. Još uvek je pod snažnim utiskom ludila, koje je potom, u tom gradu, ipak nastupilo.

Između svetova

Dejan Bućin je rat doživeo iz daljine. On je Srbin iz Beograda. „Tamo nije bilo rata“, kaže Dejan. Ali osetio je embargo i nestašice: članovi porodice raspoređivali su se tako da u različitim redovima dobiju dvostruko sledovanje mleka.

Dejan je deset godina živeo između Srbije i Nemačke. Njegov otac bio je u diplomatskoj službi. Dobro se seća nastavnika u Nemačkoj koji su ga za vreme časova zvali „snajperista“. I danas je ljut zbog neznanja s kojim se u to vreme suočavao Nemačkoj. Nemci su godinama dolazili u Jugoslaviju na odmor, „ali, niko nije hteo da zna šta se tamo posle dešavalo.“

Postoje mnoge istine

Jael Ronen želi tačno da zna šta je bilo. Ne zanimaju je činjenice, već priča svakog pojedinca. Sve te različite „istine“ čine njenu predstavu. To nije prvi put da se ta Izraelka usuđuje da se bavi političkom temom. Ona je 2008, sa jevrejskim, arapskim i nemačkim glumcima postavila komad „Treća generacija“.

Reč je o holokaustu, osnivanju Izraela i proterivanju Palestinaca. To joj je donelo kritike u njenom rodnom Izraelu. Ali politička korektnost nije stvar ni stav Jael Ronen, pa to nije slučaj ni ovaj put.

Surova slučajnost

Početak komada vraća u devedesete. Rafali naslova iz medija o svetskoj politici, podvučeni dokumentarnim televizijskim snimcima, takmiče se sa pop-pesama, sportskim događajima i snimcima iz života glumaca: „Olimpijske igre u Barseloni, masakr u Srebrenici, Robi Vilijams napušta bend 'Take That'“. Odmah potom od glumice Vernese Berbo čujemo da u to vreme nedeljama nije mogla da se tušira, jer joj je kupatilo bilo na nišanu snajpera.

Sledi tišina. Zatim počinju stvarne, lične priče. Dve glumice, Jasmina Musić i Mateja Meded pričaju kako su se upoznale na kastingu u Berlinu i otkrile nešto neverovatno: kao deca živele su u istom selu u blizini Prijedora. Tamo gde su tokom rata, u jednom logoru, srpski nacionalisti sistematski ubijali muslimane. U jednom takvom logoru otac jedne bio je zatvorenik, a drugi čuvar. Surova slučajnost koja ne ostavlja ravnodušnim.

Nejasne granice

U jednoj drugoj sceni, srpski glumac Aleksandar Radenković vrišteći iznosi svoj osećaj krivice, jer je tada sa 19 godina kao stjuard leteo po svetu, dok je njegova porodica u Srbiji bombardovana. U takvim trenucima, predstava je neka vrsta grupne terapije. Suze na bini su prave, i publika je dirnuta.

Balkanski rat joj je pokazao da Izraelci nisu centar sveta, kaže Orit Nahmias iz Tel Aviva na kraju komada. Ironija koja se lako shvata. Stalna promena perspektive u predstavi „Common Ground“ iritira, a to je i bila namera. Jer, poruka je da je sve mnogo komplikovanije nego što mislimo. Granice između prijatelja i neprijatelja, između zločinca i žrtve postaju nejasne.

Autorke: Andrea Kasiske / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.