„Balkan i ratni zločini – osuđene ubice pretvorene u heroje“ | Izbor iz štampe | DW | 14.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

„Balkan i ratni zločini – osuđene ubice pretvorene u heroje“

Nemački državni radio „Dojčlandfunk“ objavio je serijal reportaža pod nazivom „Balkan i ratni zločini – osuđene ubice pretvorene u heroje“. Novinar Dirk Auer je, pored ostalog, posetio Prijedor i Beograd.

Jedna od pet reportaža zabeležena je u Prijedoru, gde je autor razgovarao sa Ervinom Blaževićem koji je kao osamnaestogodišnjak bio zarobljenik u prijedorskom logoru Trnopolje. „Tu je uvek bilo zarobljeno između 3.000 i 5.000 ljudi, žena, dece i starih, i to u najgorim higijenskim uslovima. Ljudi su mučeni, bilo je i silovanja. Pogledajte školu. Ona je danas ponovo – škola. Uopšte nema nikakvog znaka da je tu nekada bio logor (za Bošnjake i Hrvate, prim. aut)“, kaže Blažević.

Blažević potom nemačkog novinara Dirka Auera vodi nazad do puta gde se nalazi sivi betonski stub sa anđeoskim krilima, a u sredini krst: to je spomenik poginulim srpskim vojnicima. „To najbolje pokazuje odnos vlasti u Prijedoru prema prošlosti“, kaže Blažević. On objašnjava da je spomenik podignut 1999. godine kada su se vratile prve bošnjačke izbeglice i kaže da je reč o provokaciji. „Bošnjaci nemaju problem sa spomenikom srpskim žrtvama ako bi on bio na mestu gde su oni stvarno poginuli, a ne ispred logora Trnopolje“, kaže Blažević i dodaje da je zato spomenik „laž i izvrtanje istorijskih činjenica“.

Nemački novinar dalje piše da u Prijedoru nema spomenika poginulim žrtvama u logorima Trnopolje ili Omarska u kojim su zarobljenici zverski mučeni i ubijani, kao da logora nikada nije ni bilo.

Dirk Auer prenosi Blaževića koji kaže da su „Bošnjaci danas u poslednjoj fazi genocida i da se to manifestuje njegovim negiranjem i poricanjem“. On smatra da se ta retorika nastavlja i da je samo promenila oblik.

Nemački novinar obišao je i Kozarac koji je, kako piše, bošnjačka enklava u srpskom delu BiH. Auer piše da se u centru Prijedora nalazi spomenik koji podseća na zločine počinjene 1992. godine. „To je spomenik koji nema ni verskih i nacionalnih simbola. Na njemu su samo ispisana imena žrtva. Tu se nalazi ime jednog Hrvata, čak i jednog srpskog para koji nisu podržavali fašizam. To znači da nisu ubijani samo Bošnjaci. To je spomenik za sve ubijene stanovnike Kozarca“, kaže Blažević.

Ratni vojni invalid na putu prema objektu koji je u ratu bio logor Omarska

Ratni vojni invalid na putu prema objektu koji je u ratu bio logor Omarska

U tekstu se podseća da se oko 600 ljudi iz Prijedora i okoline još uvek vode kao nestali, ali se ukazuje i na „Dan belih traka“, akciju u okviru koje učestvuje i nekolicina Srba. „Od početka smo tvrdili da je to nešto što se tiče svih nas, građana Prijedora. Prošle godine nije Bošnjak izneo naše zahtjeve, kao što je bilo do sada, već je to po prvi put uradio jedan Srbin. Ako znamo da je to neka vrste borbe Davida protiv Golijata, onda je to ogroman korak“, kaže Blažević.

U tekstu se podseća i na inicijativu da se podigne spomenik deci poginuloj u Prijedoru, na pokrenutu peticiju, ali i na prve pravne prepreke i blokade gradskih vlasti. Reportaža se okončava Blaževićevim rečima da je i pored svega optimista, jer ne može biti pesimista pošto je na čelu udruženja koje se zove „Optimisti“.

Selektivno sećanje u Srbiji

Nemački novinar drugu reportažu počinje pričom iz Borče u kojoj se ispred pekare, čiji je vlasnik Albanac, okupilo oko 40 osoba koje žele da pokažu da su za toleranciju i protiv nacionalizma. „Samo nedelju dana ranije na istom mestu bili su radikalni desničari“, piše Dirk Auer u reportaži objavljenoj na „Dojčelandfunku“. Auer piše i da se vlasnik pekare Mon Đuraj zahvalio okupljenim građanima za njihovu podršku.

Marko Milosavljević, borac za ljudska prava, kaže: „Napad na pekaru nema nikakve veze s tim što mi danas još uvek nismo u stanju da govorimo o albanskim žrtvama rata na Kosovu. I to sada, dvadeset godina nakon rata. Mi u Srbiji ne sagledavamo kompletan konflikt od 1998. do 1999. godine, već samo njegov kraj, NATO-bombardovanje Srbije. To je generalni problem: samo se pominju srpske žrtve NATO-bombardovanja, a ne i one iz prethodnih sukoba zbog kojih je i došlo do intervencije.“

Za neke je haški osuđenik Ratko Mladić heroj

Za neke je haški osuđenik Ratko Mladić heroj

„Marko je rođen 1991. godine, u vreme kada je počeo rat u Hrvatskoj. I on je, kako kaže, polako ulazio u nacionalizam, a da to nije ni primećivao. To je tako bilo sve do 2008. godine kada je Kosovo proglasilo nezavisnost“, piše „Dojčlandfunk“ i prenosi Markove reči: „Mi đaci smo tada dobili čudan poziv – da izađemo na ulice i demonstriramo protiv toga. U potpunosti sam bio deo tog nacionalističkog folklora. Za mene je to bilo normalno sve do trenutka dok jedna grupa nije počela da skandira: ’Nož, žica, Srebrenica’. Kada sam to čuo, bilo mi je jasno to nije u redu, da je to neka vrsta poziva na nasilje i da je bolje da se udaljim od njih“, kaže Milosavljević.

Milosavljević kaže da je to za njega bilo ključno iskustvo iako nije znao šta se tačno dogodilo u Srebrenici. Međutim, on se o tome naknadno informisao.

Milosavljević smatra da problem u Srbiji nije samo ćutanje, već i činjenica da osuđeni ratni zločinci nakon izlaska iz zatvora dolaze na uticajne pozicije. On kaže da je spisak takvih slučajeva dugačak i navodi primer Vladimira Lazarevića koji je osuđen na šetrnaestogodišnju zatvorsku kaznu zbog zločina na Kosovu. On je nakon odležane kazne, iz Haga u Srbiju doleteo avionom vlade Srbije i dočekan je uz velike počasti. On je takođe gostujući predavač na Vojnoj akademiji.

Navodi se i primer Veselina Šljivančanina, osuđenog na desetogodišnju zatvorsku kaznu. On je danas redovan govornik na skupovima vladajuće SNS, stranke predsednika Vučića. Milosavljević nemačkom novinaru takođe kaže da u institucijama nikada nije došlo do pravih personalnih promjena. Jer da je došlo do toga, današnji predsednik Vučić i ministar spoljnih poslova Dačić ne bi mogli da obavljaju javne funkcije ili da se kandiduju. To jednostavno ne bi bilo moguće“, kaže Milosavljević, a prenosi „Dojčlandfunk“.

Priredio: Mehmed Smajić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama