Aplikacija otkriva neonacističke pesme

Naslov pesama je na primer „Napred u napad“ (Auf zum Sturm) ili „Slika neprijatelja“ (Feindbild) i uz bučnu muziku tu su i reči pesme koje više nemaju veze sa rokenrolom. Peva se o mržnji, o „pravoj“ rasi, o nacističkom dobu u najlepšem svetlu... Zato te pesme ne smeju da se izvode na javnim nastupima niti da se prodaju na nosačima zvuka, jer bi mogle da dospeju u ruke maloletnika.

Policija je ovlašćena, ako neki sastav počne da svira neku od pesama sa spiska zabranjenih, da prekine koncert. Ali to policiji predstavlja ogroman problem. Kako objašnjava predsednik sindikata policije Rajner Vent, „na koncertima vlada zaglušujuća buka i jedva može da se prepozna šta se uopšte svira i da li je na repertoaru zabranjena pesma, što predstavlja pravni osnov za intervenciju.“

S obzirom na to da policajci moraju da čuvaju i svoj sluh i živce, pokrajinski kriminalistički ured Saksonije razvio je program za pametne telefone koji sam, u svoj toj buci, razaznaje melodiju i reči pesme koja je zabranjena. Tehnologija je zapravo poznata – već postoje aplikacije (na primer Shazam) koje korisnicima pomažu da u melodiji koja se negde čuje prepoznaju ime pesme i izvođača.

Kroz muziku do mržnje

Drugim rečima, policajci su samo malo „preradili“ tu aplikaciju kako bi ono što se svira, uporedili sa prilično dugim spiskom pesama koje su zabranjene. Kako upozorava portparolka policije Saksonije Katlen Cink, tu se ne radi samo o neonacističkim pesmama, nego i svim delima u kojima se veliča nasilje ili zagovara mržnja, naročito prema nekim manjinama ili uopšte, prema ženama. Na primer, nedavno je na taj spisak dospelo i (ne)delo repera Bušida u kojem se zagovara nasilje protiv homoseksualaca.

O tome koja će pesma biti zabranjena odlučuje kancelarija za procenu primerenosti medija za mlade iz Bona i trenutno je na tom spisku zaista najviše pesama neonacističkih grupa u kojima se veličaju rat i ubijanje – takvih je 1.128. Ali i policiji je problem što „svake godine stiže stotinak novih pesama“, objašnjava Elke Monsen-Engberding. Ne samo da su tvrdnje da su, na primer, stranci manje vredne vrste ili da treba proterati sve homoseksualce krivična dela, već je dužnost te Kancelarije da spreči da takve poruke ne dopru do dečijih ušiju.

Prvo melodija pa smisao

Da li je to zaista toliki problem? Danijel Keler iz Instituta za proučavanje ekstremno desnih pokreta u Berlinu priznaje da ima i drugih medija koji mlade „uvlače“ u neonacistička načela, od igara za računare pa do društvenih mreža. Ali i te grupe dobro znaju da je muzika još uvek odličan uvod u svet radikalne desnice.

To može da potvrdi i policijski službenik Rajner Vent: muzika je opasna jer „mlade ljude zanosi melodija, i jedva da i obraćaju pažnju na reči pesme.“ Tek vremenom te reči postaju deo njihovih stavova. Politikolog Keler kaže kako je razgovarao sa brojnim bivšim neonacistima i mnogi od njih su potvrdili da su prvi dodir s tom ideologijom imali preko muzike. „Ranije su to bile kopije kaseta nekog sastava deljene u školskom dvorištu, a zatim su mladi odlazili na koncerte koje su organizovali neonacisti.“

Ovu novu aplikaciju policajci iz Saksonije predstavili su ministrima unutrašnjih poslova svih nemačkih saveznih pokrajina u petak (6.5.), a Vent jedva čeka da ona uđe u svakodnevnu upotrebu. Jer, policiji nije samo problem to što njihovi službenici moraju da slušaju svu tu dreku sa bine, već i to što oni koji odlaze na koncerte moraju da budu iskusni kako bi prepoznali šta se svira. Nije redak slučaj da oni bolje poznaju čitav muzički opus desnih ekstremista nego neki zadrti neonacista.

Najbolji način je stari način

Ipak, politikolog Danijel Keler je skeptičan kada je reč o tome da li će sve to na kraju imati nekakvog uticaja. Naravno, on nema ništa protiv aplikacije, ali je problem već i sam indeks zabranjenih pesama. Naime neko delo, bilo ono umetničko ili ne, ne zabranjuje se u Nemačkoj samo tako, preko noći. „U doba interneta sve je to zastarelo“ i treba vremena dok neka pesma ne bude proverena i stavljena na spisak.

I na kraju, tu je problem i tipična osobina mladih: prkos i provokacija. Kada je nešto zabranjeno, onda to nešto vredi pa je tako gotovo garancija kvaliteta ako je neka pesma na spisku zabranjenih, upozorava Keler. On zato smatra kako nema drugog puta nego onih starih i najboljih: da roditelji nađu način da uđu u „zabranjenu zonu“ dečje sobe i čuju šta ona misle i slušaju. Isto važi i za škole gde učitelji moraju mladima da objasne kako je izgledao najstrašniji period u istoriji Nemačke.

Autori: Simon Brol / Anđelko Šubić

Odg. urednica: Ivana Ivanović