Amira su vratili u Avganistan | Evropa | DW | 16.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbeglice

Amira su vratili u Avganistan

Tri godine se Ute Šlipf borila da Amir ne bude vraćen u Avganistan. Nije u tome uspela. Na kraju ga je pokupila nemačka policija kada se pojavio na dogovorenom sastanku u Birou za strance.

DW: Kako i kada ste upoznali Amira?

Ute Šlipf: Upoznala sam ga u proleće 2014. Premešten je iz Alena u Abtsgmind u Baden-Virtembergu. U Nemačku je došao tri godine ranije, krajem maja 2011. i odmah je predao molbu za azil.

Šta znate o njemu i razlozima zbog kojih je pobegao?

Amir je došao iz provincije Pandžir (100 km severoistočno od Kabula). Njegov otac bio je visoki oficir i bili su relativno imućni. Ubijen je kada je Amir bio tinejdžer. Nikada se nije dokazalo da su ga ubili talibani, ali sve govori tome u prilog. Ubrzo nakon toga, nestala mu je majka. Nije znao da li se sakrila, da li je oteta ili ubijena. Od očevog novca platio je putovanje. Uz pomoć krijumčarskih bandi stigao je u Iran, potom u Tursku, Grčku, Italiju, Francusku i konačno – Nemačku. Kaže da mu je bilo 16 godina kada se uputio na put. U formularu Ureda za migracije naveo je da je rođen 1993.

Kako ste ga doživeli?

Možda je upravo to ono što ga je koštalo boravka. Amir je bio veoma uzdržan i ekstremno nepoverljiv. Teško je uspevao da stekne tuđe poverenje. Mislim da je u teškoj depresiji. Bio je na psihološkom tretmanu, ali ga je prekinuo. Rekao mi je da ne može da ide kod psihologa, jer je sve ono što ispliva na površinu za njega jednostavno previše. Svaki put nakon posete psihologu, noćima nije mogao da spava. Rekao mi je da jedino želi sve da zaboravi, jer da ga, kada o tome priča, to veoma opterećuje i da mu zbog toga ne pomaže. Sa Amirom je bilo teško sarađivati. Nekada nisam mogla da ga dobijem nedeljama, nekad mesecima. Nije se javljao na telefon i nije bilo moguće stupiti sa njim u kontakt. Zbog toga njegova advokatkinja, koja se dosta borila za njega, nije bila uspešna u nameri da ga zadrži u Nemačkoj. On jednostavno nije bio spreman za saradnju.

Deutschland Ute Schlipf u.a. - FK Asyl Abtsgmünd

Ute Šlimpf (levo) i još dvoje članova organizacije Krug prijatelja Abtsgminda: Azil za izbeglice

Šta je Amir očekivao?

Stalno je govorio da je ciljano došao u Nemačku, misleći da će dobiti šansu da nešto nauči. Očito je imao informaciju da će kao izbeglica dobiti mogućnost da završi zanat ili školu učenika u privredi. To je za njega bilo veoma važno.

Kako je reagovao kada je odlučeno i objavljeno da će doći do masovnih, prisilnih povrataka izbeglica u Avganistan? Da li se plašio da bi i sam mogao da bude vraćen?

Amir je došao sa velikom nadom, ali je od početka bio blokiran. Godine 2012. dobio je odbijenicu za azil i on je u stvari još tada morao da napusti Nemačku. Pored toga, imao je zabranu školovanja, a nije smeo ni da radi, jer nije imao pasoš. Pola godine mu je bila smanjena pomoć sa 320 evra mesečno, na 150. Sistematski su ga, dakle, kočili i to ga je veoma frustriralo. Iako se advokatkinja tako uporno i istrajno borila za njega, on je bez konsultacija sa njom, sa mnom ili sa svojim prijateljima Avganistancima, 20. juna spontano potpisao dokumenat u Službi za strance kojim se obavezuje da će dobrovoljno da napusti Nemačku.

Zašto?

Pitala sam ga: Amire šta ćeš da radiš u Avganistanu? Rekao mi je da ne zna, ali da u Nemačkoj ništa ne ide – ni naprijed, ni nazad. I da bi zato radije da se vrati. Kada sam ga pitala gde misli da se vrati, priznao mi je da tamo više nikoga ne poznaje i da već godinama nema nikakav kontakta sa svojom otadžbinom.

Kako objašnjavate njegovu odluku da se vrati?

Mislim da je to bila ishitrena odluka, donesena kao posledica totalne frustracije. Amir je išao pognute glave. On ovde u Nemačkoj nije video nikakvu šansu za budućnost. Obećano mu je da će, kada se vrati, da dobije startni kapital od 3.000 do 3.500 evra. Kada sam to čula, rekla sam mu: Amire ne verujem da će to tako da bude. Potom sam se informisala. Međunarodna organizacija za migracije IOM daje pomoć za one koji se odluče na dobrovoljni povratak. Dobio bi plaćenu kartu, 200 evra kao pomoć za ostale troškove putovanja i 500 evra startnog kapitala za otpočinjanje novog života, dakle 700 evra u gotovini. Očigledno da je on pogrešno razumeo kada mu je rečeno da IOM naveliko daje pomoć za pokretanje biznisa – ali samo kada se ima konkretna ideja. Da je recimo rekao da želi da otvori krojačku radnju i da su mu potrebne tri šivaće mašine, onda bi mogao da podnese molbu za novac. Ali on mora da dokaže da je zaista investirao novac u to i da priloži račune.

Verujete li da je zaista želeo da se vrati?

Nije, on apsolutno nije hteo da se vrati. Razmišljali smo kako da se izvučemo iz svega toga. Rekla sam mu da mora da povuče svoju odluku, kontaktirala sam njegovu advokatkinju, koja je međutim bila toliko frustrirana da je rekla da ne vidi više mogućnost da ga na bilo koji način predstavlja. Razgovarala sam sa savetovalištima o ponovnom pokretanju postupka za azil. On je aktivno učestvovao u tim našim dogovorima o tome kako da ga izuzmemo iz dobrovoljnog povratka.

Afghanistan Sammelabschiebung Flüchtlnge Ankunft in Kabul

Izbeglice nakon povratka u Kabul

Bilo mu je dakle jasno da je napravio grešku?

Apsolutno. Pre svega kada sam mu rekla da cela stvar sa 3.000 evra ne funkcioniše tako kako on misli. Šta on može da radi u Avganistanu kad nema nikakvu školu, ni zanat? Kakvu bi on to poslovnu ideju mogao da ima?

Nakon najave povratka, do njegove realizacije, sve je išlo veoma brzo. U kom smislu Vas je sve iznenadilo?

Imala sam pristup njegovoj sobi, jer sam spakovala njegov kofer. Sortirala sam njegovu dokumentaciju. Našla sam pismo Službe za strance od 18.11, u kojem mu je postavljen ultimatum da do 11.12. mora da napusti Nemačku. Znam da mi je čak pokazao to pismo i da sam tada pomislila da nam je ostalo samo 14 dana. U pismu je stajalo i da će, ako ne pristupi dobrovoljnom povratku, uslediti mera prisilnog povratka. Dobio je termin da dođe u Službu za strance 12. decembra kako bi, citiram, „dogovorili dalje korake u vezi s mogućnostima napuštanja zemlje“. Rekla sam mu: nemoj da se odazoveš na taj termin. Želela sam da mi dâ punomoć da ga ja predstavljam u Službi za strance. Ali on to nije hteo da prihvati. Pitao me je: Zašto, pa ne izlažem se nikakvom riziku. Rekla sam: U redu, ali ja idem s tobom. Na to je pristao. Kada smo 12.12. došli pred zgradu uprave, ispred nje je stajao policijski automobil. Amiru sam tada rekla da mi se to ne dopada i da ostane u autu i mene pusti da sama idem u Službu za strance. Pitao me je šta se samnom dešava i rekao mi da mu se ništa neće desiti. Ušli smo u zgradu i stali na šalter. Nisu prošla ni dva minuta, a vrata su se otvorila i u susret nam je došao policajac. To mi se dešava već drugi put – pronađu razlog da izbeglicu pozovu na razgovor da bi mogli da ga uhapse. Pred mojim očima. To su otrcani potezi, nedostojni čovjeka.

Da li ste imali mogućnost da se oprostite?

Odmah su ga pretresli, na ruke su mu stavljene lisice. Pitala sam ih zar moraju tako da postupaju? Oni su mi rekli da su takvi propisi. Rekla sam im da mogu bar da mu ostave njegovo dostojanstvo. Ali oni su ga vezali. Pitala sam ih da li mogu s njim da ostanem u kontaktu ili da telefoniram? Rekli su mi da to, na žalost, više nije moguće. Oduzeli su mu mobilni telefon. Nisam više mogla da ga dobijem. Nisam želela da mu kažem: Sve najbolje Amire. Želela sam da se borim za njega. Ali više ništa nije moglo da se uradi.

Hoćete li da pokušate da održite kontakt sa njim i da mu i dalje pomažete?

Nadam se da će nam se javiti. Za tri godine ipak nastane neka vrsta povezanosti. Ono što je za mene veoma frustrirajuće jeste kada nazovem policiju ili Službu za strance da pitam šta se desilo sa Amirom, dobijem odgovor da ne smeju da mi daju nikakve informacije u skladu sa Zakonom za zaštitu podataka. Nisu mi čak dali ni službenu potvrdu da je bio u avionu koji je odleteo za Avganistan.

Ute Šlipf godinama je angažovana u organizaciji Krug prijatelja Abtsgminda: Azil za izbeglice. Nakon ovog intervjua, ona je prepoznala Amira na jednom video-prilogu nemačkog javnog servisa u kome se izveštavalo o izbeglicama koje su vraćene u Avganistan.

Audio i video