Abdulah Gul preuzeo funkciju predsednika Turske

Dosadašnjem ministru spoljnih poslova za izbor je bila dovoljna prosta većina ukupnog broja poslanika a nju njegova klerikalno-konzervativna Partija rada i progresa ima. Sekularna opozicija i vojni vrh strahuju da će religiozni Abdulah Gul pokušati da islamizuje Tursku pa i danas ističu da ne veruju da će se držati stroge podele na svetovnu i duhovnu vlast u republici.

Jedanaesti predsednik Republike Turske preuzeo je dužnost koja još od vremena prvog predsednika i osnivača moderne turske nacije Mustafe Kemala Ataturka simbolizuje jasnu podelu državne uprave i religije. Šef države sprečava zemlju da se vrati u strukture starog otomanskog kalifata.

Kada je islamsko-konzervativna AKP proletos iznela Absulaha Gula kao predsedničkog kandidata, pobornici laicizma i armija upozoravali su da će to dovesti do rušenja sekularno ustavnog uređenja. Oružane snage su indirektno pretile pučem kao vidom zaštite od islamizacije zemlje. Generali su, ovoga puta bez pretnji, ista upozorenja iznosili i uoči konačnog izbora Gula.

Izbor novog predsednika potpuno je legitiman. Nakon što je u prvom pokušaju na proleće sprečen izbor Abdulaha Gula, AKP je na vanrednim parlamentarnim izborima u maju bila ubedljivi pobednik. Time je demokratski legitmitet dat ne samo još jednom Redžepu Tajipu Erdoganu kao premijeru već i imenovanju Gula za predsednika.

Novom šefu države treba dati šansu da se pokaže ali i dobro odmeriti kako će pruženu mu priliku iskoristiti. On je sa ovom funkcijom postao i glavnokomandujući vojske. Moćiće i da postavlja univerzitetske profesore, visoke sudije i ključne ljude u administraciji i diplomatiji. Tolika vlast nosi veliku odgovornost u državi koja ima veliki značaj za Evropu i međunarodnu mirovnu politiku.

Erdogan, Abdulah Gul i Partija rada i progresa morali bi da s epovinuju istorijskim i tradicionalnim tokovima u republici. Time bi odagnali strahovanja da Tursku žele da pretvore u islamsku versku državu. A opravdali bi i poverenje koje im je ukazala Evropa. Pogrešan bi potez, recimo, bio ako bi Gul odmah ukinuo zabranu nošenja muslimanske marame ženama koje rade u javnim službama.

Sekularisti i armija istovremeno bi morali da preispitaju dosadašnju politiku zabrane islamističkih stranaka. Turski ustavni sud je u poseldnjih skoro tri decenije zabranio rad četiri partije. Mladi političari tada zabranjenih partija sada su visoki državni zvaničnici u redovima drugih stranaka. Demokratski izabrani funkcioneri mogu da budu razvlašćeni samo demokratskim sredstvima.