„A jesmo vam lepo rekli…“ | Evropa | DW | 28.07.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Evropa

„A jesmo vam lepo rekli…“

Serija napada u Nemačkoj je i u Srbiji ispraćena mešavinom zgražavanja, zluradosti i onoga: „Lepo smo vam rekli da ne primate izbeglice.“ To je ksenofobija u celofanu, piše sociolog Dario Hajrić u autorskom tekstu za DW.

To nisu ljudi kao mi
ne ne
to su primitivni, neuki, malo tupavi
ali bez skrupula
donose nam opaske tropske bolještine
ako sretneš nekog takvog
obavijesti me
jer ima ih ima ih ima ih...

Darko Rundek trio, „Ima ih“

Komentari na internetu predstavljaju jedan od gorih žanrova digitalne kloake, i to ni najmanje ne čudi: nije u pitanju forma koja će namamiti pristojne ljude da pišu normalne stvari nego poligon za ispoljavanje raznovrsnih frustracija.

Mada nije reč o većinskom mišljenju, svaka bomba koja eksplodira u Evropi dočekuje se u delu javnosti s mračnim klimanjem. U mejlovima redakcijama i u komentarima na portalima množe se stavovi da su države u kojima se napadi dešavaju same krive, da im se karmički vraća za odnos prema Srbiji tokom ratova devedesetih, i da je jedino rešenje obračun sa muslimanskim populacijama i deportacija izbeglica.

Takvi stavovi se u javnosti artikulišu kroz povremene medijske izlive moralne panike, u kojima Večernje novosti izbeglice optužuju za preprodaju humanitarne pomoći na beogradskim ulicama, premijerov Informer nabraja boleštine koje će nam doneti tamnoputi sumnjivci, Kurir konstruiše tezu o islamizaciji Srbije i traži ekstremiste među Romima u gradskoj čistoći(!), a čak i građanski orijentisani Danas je u stanju da objavi ksenofobni ispad svoje (sada već bivše) kolumnistkinje Natalije Dević.

Takav pristup u medijima normativizuje ono što smo u stanju da prevalimo preko usta u svakodnevnom razgovoru s ljudima, i stvara neutemeljeno očekivanje da nas niko neće prezrivo pogledati kad nam na usta pokuljaju rasističke note. Kada se moralna panika rasplamsa, tiha većina po pravilu poseže za rešenjem u vidu čvrste ruke. Pošto se na bombašima samoubicama, iz razumljivih razloga, ne može primeniti uobičajeni repertoar zahteva za smrtnom kaznom, poseže se za „prevencijom“, a za to imamo stotine hiljada meta – izbeglice.

Dario Hajric Soziologe Aktivist Serbien

Sociolog Dario Hajrić

Biti izbeglica je stresno, bolno i mučno iskustvo čak i kad imate gde da pobegnete. Kada je jedini plan skloniti se što dalje, u zemlju koja je dovoljno ekonomski snažna da primi reku nevoljnika i pruži im najosnovnije, svaka lična priča o putovanju preko kontinenta je podvig. Samo tokom 2015, preko 3.700 ljudi se utopilo u Sredozemnom moru pokušavajući da se domognu spasa u nekoj od evropskih država. Uprkos tome, mnogi i dalje polaze na put, često vodeći kompletne porodice, što svedoči o tome koliko je opasan region iz kojeg beže.

Pa ipak, veza izbeglica i terorizma je nategnuta do krajnosti. U svega nekoliko slučajeva, poput masakra u pariskom Bataklanu, učestvovao je neko ko je u Evropu ušao kao izbeglica – pa čak i tada je u pitanju bio čovek rođen i odrastao u Francuskoj. Deo uzroka za nalaskom žrtvenog jarca u izbeglicama leži u tome što naš mozak traži obrasce, prihvatajući ono što im ide u prilog i izostavljajući primere koji se ne uklapaju. Nedavni napad u Minhenu prepoznat je kao još jedan slučaj islamskog terorizma iako se brzo ispostavilo da iza njega ne leže verski razlozi. Pištolj se nje ni ohladio, a srpski portali su objavili novu rundu komentara punih ksenofobije i islamofobije. Međutim, ispostavilo se da je ubica, Ali David S, zapravo kopirao rasistu Andersa Beringa Brejvika, i čak – da ne bi bilo zabune – uzviknuo: „Ja sam Nemac.“

Ovo, naravno, ne znači da većina terorističkih napada nema uporište u Islamskoj državi, malignoj paradržavnoj formi ukorenjenoj u jednu od fundamentalističkih grana islama. To je nesporno. Ono što je sporno jeste svođenje uzroka na islam kao takav, pri čemu se ignorišu etničke grupe koje vekovima žive na tlu Evrope a nisu upletene u mrežu terorizma. Sporno je i iznalaženje uzroka talasa napada u ogromnom egzodusu ljudi iz ratom zahvaćenih zemalja, i neutemeljeno traženje krivaca u izbegličkim kolonama umesto odgovaranja na ključna pitanja: šta zapravo radikalizuje potomke nekadašnjih imigranata i zašto militantni salafisti uspevaju da ih regrutuju po getima velikih evropskih gradova? Zašto je integracija zakazala?

Odgovori na ta pitanja nisu prijatni jer govore štošta ružno o našim državama i društvima, ali ih ni javnost u Srbiji nikada ne načinje, zaigrana u svoju ulogu večite žrtve, nesvesna da samoproglašeni islamolozi i „stručnjaci za terorizam“ imaju da im ponude samo celofan za ksenofobiju. Pa ipak, bez traženja uzroka uzaludno ćemo tražiti načine da sprečimo posledice. Zazivaćemo pretrese, racije i deportacije. Jedino što time možemo da prizovemo jesu policijske države za sve nas.

*Sociolog Dario Hajrić, 1983, piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.

DW.COM