A šta čak i da se napadne Iran?

U Izraelu se često govori kako ta zemlja može da pobeđuje u ratovima, ali da ne može sebi da priušti da izgubi ni jednu jedinu bitku. Ta doktrina je i više nego tačna ukoliko bi se sukob vodio nuklearnim oružjem. Iako Izrael ne govori o svom nuklearnom potencijalu, pomno pazi da ni jedna zemlja u regionu ne dobije takvo oružje. Izraelsko ratno vazduhoplovstvo je već nekoliko puta kretalo u napad na zemlje sa kojima teoretski, Izrael nije bio u ratu. Godine 1981. uništili su atomski reaktor u Iraku pre nego što je protivvazdušna obrana uopšte mogla da reaguje. Slično je bilo i sa postrojenjem u Siriji 2007.

I sada Izrael preti da će sam da se „pobrine“ za nuklearne ambicije Irana. Ali, i prijatelji i saveznici Izraela o takvim planovima ne žele ni da čuju. „Postoji velika razlika između nuklearnih postrojenja u Iranu, raspršenih na ogromnom području, i jednim usamljenim nadzemnim reaktorom u Siriji“, smatra David Deptula. Njegovo mišljenje svakako ima težinu: on je do jeseni 2010. bio komandant obaveštajne službe američkog ratnog vazduhoplovstva.

To nije samo otići i baciti bombu

„Takva vojna operacija bi bila izuzetno složena. Većina običnih ljudi ne shvata da se ne radi o letu od tačke A do tačke B, bacanju bombe i povratku kući“, objašnjava Deptula. Glavni problem su velike udaljenosti. Izraelski avioni bi veoma dugo morali da budu nad „neprijateljskom“ teritorijom. U tu kategoriju bi formalno ušli i Jordan i Irak koje bi morali da prelete ako bi bila izabrana najkraća od tri moguće rute do Izraela. Te zemlje sigurno ne bi dozvolile takvu akciju. Ali i onda bi izraelske avione čekao put od još 1500 kilometara preko Irana do nuklearnih postrojenja.

Tako gledano to bi bila operacija koju Izrael još nije imao u svojoj istoriji - i veliko je pitanje, da li uopšte može da je izvede. Jer, opasnu akciju nema smisla početi sa nekoliko usamljenih aviona koji mogu i da promaše cilj. Verovatnija bi bila masovna akcija čitavog izraelskog ratnog vazduhoplovstva. Ono broji oko 120 ratnih aviona koji će morati u vazduhu da se snabdevaju gorivom, ali Izrael ima samo osam aviona tog tipa. To je jednostavno - nedovoljno, da se ne govori o tome kako bi onda i cela operacija nad neprijateljskim nebom, trajala satima.

A šta ako ostane samo jedna bomba?

U tom periodu bi verovatno i posljednji Iranac našao nešto čime bi otvorio paljbu na izraelske avione, iako je i Malkom Kalmers iz londonskog Rojal junajted servis instituta (Royal United Service Institute) za strateška pitanja, uveren: „Prema našim informacijama, Izraelci neće imati mnogo vremena nad izabranim ciljevima.“ Iranci možda nemaju najmoderniju ratnu opremu, ali u stvari niko ne zna, što zaista imaju, odakle su to nabavili - iz Kine ili drugih zemalja, i koliko je to oružje opasno.

Šlomo Brom, vojni stručnjak iz Instituta za nacionalnu sigurnost univerziteta u Tel Avivu, takođe nije siguran u uspeh, iako ne smatra da je izraelsko vazduhoplovstvo najveći problem: „Oni mogu iznad cilja da dovedu dovoljno aviona, to me ne brine. Ali ono što ne znam je, da li bi ti avioni mogli da nanesu dovoljno štete.“ Jer oba iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma su vrlo dobro zaštićena. Pogon u Natanu je ispod zemlje, a pogon u Fordou je u brdu, delom 70 metara ispod zemlje. Izrael doduše raspolaže bombama za ciljeve pod zemljom, ali ni stručnjaci nisu sigurni da će i najjača bomba te vrste koju ima Izrael- GBU-28 biti dovoljna za uništavanje industrijskog postrojenja pod zemljom.

„Američki predsednik ne blefira“

Sve u svemu, Vašington nimalo nije zadovoljan kad čuje da Izrael kuje planove za napad. I prilikom nedavne posete izraelskog premijera Netanjahua SAD-u, američki predsednik Obama je bio veoma jasan kada je od Izraela tražio da posluša šta mu se govori, ali je i Obama uputio jasnu poruku Teheranu, ne samo uobičajenom frazom kako su „otvorene sve mogućnosti“, nego i kako „kao predsednik SAD, ja ne blefiram“.

Bivši američki general i obaveštajac David Deptula, ne ulazeći u detalje, može da potvrdi da američki predsednik zaista ne mora da blefira. Američke snage koje su već u nedalekom Avganistanu, uz pomoć američke flote pred obalom Irana bi bez posebnih teškoća mogle „da rasture“ sve ciljeve za koje se pretpostavlja da služe za razvoj atomskog oružja u Iranu i da naprave haos u iranskoj protivvazdušnoj odbrani. Ni brdo u Fordou nije poseban problem: američka vojska ima projektile koji navodno prodiru i kroz 75 metara betona.

Ali takvom vojnom operacijom verovatno bi se izazvao mnogo veći problem nego usamljenom misijom Izraelaca, upozorava vojni stručnjak Kalmers. Jer, posle izraelskog napada u Iraku ili napada u Siriji, u najgorem slučaju je bilo malo buke i vriske na nacionalnim televizijama, ali tu je bio kraj.

Nastao bi pravi pakao

Stručnjaci uopšte ne sumnjaju da su Izraelci u stvari već napali Iran: ne samo tajnim atentatima na iranske atomske stručnjake, već je i prošlog novembra odjeknula eksplozija u iranskoj raketnoj bazi Bidganeh koja je zatresla prozorska stakla i u 30 kilometara udaljenom Teheranu. Sedamnaest članova Revolucionarne garde je poginulo, a satelitski snimci pokazuju kako je teško moguće da je eksploziju izazvao neispravan aparat za kuvanje čaja. Uništene su najvažnije zgrade postrojenja, pomoćne zgrade su ostale netaknute. Ali kako je reagovao Teheran? U svojim redovnim optužbama tada čak nije ni spomenuo Izrael.

Ali posle masovnog i žestokog napada američkih snaga na Iran, Teheran ne bi mogao da ignoriše otvoreni čin neprijateljstva. Time bi sigurno bio izazvan i izveo bi barem raketni napad na Izrael, a niko ne može da bude siguran, šta bi se nalazilo u bojevim glavama projektila. Žestoke reakcije bi bile i na međunarodnoj sceni. Rusija i Kina bi skoro sigurno stale u zaštitu Irana.

Ko uopšte može da bude saveznik?

Ukratko, i američki bivši general Deptula postavlja ključno pitanje: „Šta bismo dobili i da izvedemo vojnu operaciju? Time bi samo odložili problem, ali uzrok problema ne bi bio otklonjen - a to je postojeći režim u Teheranu. Utoliko Deptula jedino može da savetuje da se Iranci motivišu da smene tamošnju strahovladu. To međutim znači i zadiranje u osetljivo pitanje nacionalnih, etničkih i verskih manjina, ali Vašington je već krenuo u potragu za odgovarajućim saveznikom.“

Njih u stvari nema mnogo: jedina, koliko-toliko relevantna snaga su Mudžahedin-e-Khak koji su našli utočište u Iraku i koji tvrde da raspolažu sa 3000 boraca. To je, u poređenju sa brojem vojnika Irana, smešna brojka, a problem je i što je to organizacija sunitskih muslimana koji su već i uz Sadama Huseina učestvovali u ratu protiv svoje nekadašnje domovine. U Iranu su u ubedljivoj većini šiitski muslimani, tako da jedva može da se očekuje podrška Iranaca takvoj vojnoj operaciji. Štaviše, organizaciji Mudžahedin-e-Khak je i Irak otkazao gostoprimstvo i vlada u Bagdadu – u kojoj sve više dominiraju šiiti, ih je pozvala da napuste zemlju.

Ali oni imaju još jedan problem: američka vlada ih je već odavno uvrstila u popis terorističkih organizacija. Već ranije su se čule jasne reči američke ministarke spoljnih poslova Hilari Klinton koja je najavila brisanje tih mudžahedina - i mogućih budućih saveznika, sa popisa terorista. Deptula je prilično uveren da će o tim mudžahedinima još da se čuje, ako zaista dođe do vojne operacije protiv Irana. Ali, na koga još može da se računa u borbi protiv Teherana? " O detaljima niko ne želi javno da govori, ali taj model je jedna mogućnost", zaključuje bivši komandant obaveštajne službe američkog ratnog vazduhoplovstva.

Autori: Denis Štute / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković