75 godina UN: razlog za slavlje?
22. septembar 2020.
Stolice su prazne, a nema ni torte u glavnom sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Proslava 75. rođendana je skromna i sterilna. Razlog je, naravno, pandemija korone. Govornici – 130 šefova država i vlada – vide se samo na kratkim, unapred snimljenim video-porukama.
Pre 75 godina bilo je drugačije: 26. juna 1945. Povelju Ujedinjenih nacija je potpisalo je 50 zemalja. Nakon strahota dva svetska rata cilj je bio ni više ni manje nego – svetski mir. „Vi bi trebalo da budete arhitekte jednog boljeg sveta. U vašim rukama leži naša budućnost“, rekao je tadašnji američki predsednik Hari S. Truman predstavnicima zemalja-osnivača.
„Tu se u prvom redu radilo o osiguranju mira“, kaže politikolog Matijas Dembinski iz Hesenske fondacije za istraživanje mira i sukoba. Po svaku se želelo da se spreči nešto sličnom Drugom svetskom ratu. Uz to su Ujedinjene nacije imale i neke druge ciljeve: borbu protiv siromaštva i zalaganje za poštovanje ljudskih prava. „Osnivačima je pritom bilo važno da naglase da za to velike i moćne države snose posebno veliku odgovornost“, kaže Dembinski.
Savet bezbednosti: malo telo s velikim uticajem
To se i do danas odražava u strukturi Ujedinjenih nacija. Njen najvažniji organ je Savet bezbednosti. Tu se odlučuje o slanju mirovnih snaga ili o uvođenju sankcija protiv pojedinih zemalja koje remete mir. To telo se sastoji od pet stalnih i deset nestalnih članica. Stalne su Kina, Francuska, Velika Britanije, Rusija i Sjedinjene Američke Države. Osim što naravno imaju pravo glasa, one raspolažu i s jednim ekskluzivnim pravom: na veto. Ulažući veto one mogu da zaustave donošenje bilo koje odluke, bez obzira kako je glasalo ostalih 14 članica.
„Problem je što pravo veta ne odgovara današnjim odnosima snaga“, smatra Dembinski. Zemlje poput Brazila ili Indije danas igraju mnogo značajniji ulogu u međunarodnim odnosima od recimo Francuske ili Velike Britanije. „A kad se npr. Indija ne oseća zastupljenom onako kako misli da treba, onda raste frustracija. A time i spremnost da se politička odgovornost izmesti iz okrilja UN.“
Mirovne snage – uspešan koncept
Drugi bitan problem UN je u tome što one zavise od spremnosti zemalja-članica na međusobnu suradnju. To je naročito postalo jasno za vreme tzv. Hladnog rata. U tom periodu su se zemlje stalne članice, takozvana „velika petorka“ – a pre svih Sjedinjene Države i Sovjetski Savez – međusobno često blokirale u Savetu bezbednosti. Tek krajem sukoba Istoka i Zapada 1991. multilateralna saradnja ponovo je procvetala. Tako je Savet bezbednosti između 1989. i 1994. odobrio 20 novih mirovnih misija i usedmostručio broj vojnika pod plavim šlemovima.
Tako se doduše uspelo da se poprave životni uslovi miliona ljudi, ali neke od tih mirovnih misija su i propale. Godine 1994. su se recimo Plavi šlemovi povukli iz Ruande, umesto da spreče genocid nad tamošnjim Tutsima. „Ali bez obzira na mnoge opravdane kritike, mislim da je takozvano obezbeđivanje mira u stvari uspešna priča Ujedinjenih nacija“, ocenjuje Dembinski. „To je nešto što bi UN trebalo da nastave i prošire.“
Ali umesto da još tešnje međusobno sarađuju, poslednjih godina sve je više državnika koji međunarodnu saradnju stavljaju pod znak pitanja. „Budućnost ne pripada globalistima, već patriotama“, rekao je Donald Tramp na zasedanju Generalne skupštine UN krajem septembra prošle godine.
Želja za globalnom saradnjom
„U poslednje vreme uočavamo da se pravo veta sve češće koristi – i to čak i kada je reč o najvažnijim pitanjima“, kaže Dembinski. Primer je recimo ponašanje Rusije i Kine koje u Savetu bezbednosti stavljaju veto čak i na „zaista jednostavne mere pružanja humanitarne pomoći ljudima u Siriji“, kaže Dembinski.
Uprkos svim blokadama i neuspešnim mirovnim misijama, Ujedinjene nacije su potrebne i važne, i 75 godina nakon njihovog osnivanja. Jedna anketa sprovedena na milion ljudi širom sveta pokazala je da je 87 odsto njih uvereno da je međunarodna saradnja životno važna – pogotovo kada se imaju na umu problemi kao što su klimatske promene ili pandemije korone.
Dugoročno gledano, uveren je Matijas Dembinski, ti veliki svetski izazovi mogu da pomognu jačanju značenja Ujedinjenih nacija. „Nadam se da će spremnost na zajedničko delovanje – uprkos svim političkim protivrečnostima – ipak da raste.“