„Živeti s nasleđem rata za Nemce je još uvek trauma“
14. avgust 2019.
DW: Reč „domovina“ (Heimat) u Nemačkoj je kompleksan pojam. Nacionalsocijalisti su ga zloupotrebili, a i nove desničarske grupacije i stranke iskorišćavaju ga u svoje svrhe. Zašto ste Vi koristili taj pojam?
Nora Krug: Mi smo knjigu upravo zbog toga nazvali „Domovina“. Imali smo osećaj da moramo taj pojam da vratimo od desničarskih ekstremista, da ga ponovo uzmemo za sebe.
Knjiga je, kako pokušaj da se otkrije šta znači biti Nemac, tako i opredeljenje za Nemačku. Na jedan pozitivan način. Mislim da bi i jedno i drugo trebalo da ude moguće: kritički sagledati našu prošlost i ipak voleti našu zemlju.
Vaša knjiga pruža kompleksne i veoma poetične interpretacije domovine. Možete li u ovom intervjuu da date i neko lako razumljivo objašnjenje?
Verujem da još uvek nemam jasnu definiciju reči „domovina“. Cilj knjige nije bio da ponudi jednostavne odgovore ili da objasni šta znači biti Nemac. Radi se o tome da se bolje razume nemačko ratno iskustvo. Čak i nakon pisanja, ne mogu zaista da kažem šta pojam „domovina“ za mene lično znači – delimično i zbog toga što sam čak 20 godina živela u inostranstvu. Osim toga, to je pojam koji se tokom vremena menja, baš kao što se i mi sami menjamo, kao i društvo. I kao takvog bi taj pojam trebalo da posmatramo, kao nešto što nije statično, kao nešto što se menja i za svakog pojedinca sme da znači nešto drugo.
Da li ste Vašu knjigu prvobitno koncipirali za nemačku ili za stranu publiku?
Kada sam pisala knjigu zaista sam u mislima imala američku publiku u glavi, jer sam kao Nemica koja živi u SAD često bila suočena s negativnim stereotipima o Nemcima. Ali shvatila sam i to da i ja imam rupe u znanju kada je reč o našem odnosu prema ratnim iskustvima. Zato sam prvo pisala na engleskom, ali onda sam primetila da je u stvari nemačko izdavaštvo bilo najviše oduševljeno temom. Jer živeti s tim nasleđem je i za Nemce još uvek trauma.
Vaša knjiga opisuje to kako pokušavate da saznate više o umešanosti Vaših predaka u rat. Da li biste ohrabrili i druge Nemce da se na taj način pozabave svojim porodicama?
Svako ima svoj sopstveni put kako se odnositi prema prošlosti. Ne postoji jedan. Lično mislim da je uvek bolje nešto znati, nego ne znati. Bilo mi je teško da živim s belim mrljama u porodičnoj istoriji. Želela sam da postavimo što je više moguće pitanja kako bih saznala što je moguće biše. Danas imamo toliko mnogo tehničkih mogućnosti da dobijemo informacije koje pre 15 godina nismo imali. Određena dokumenta su tek nedavno objavljena.
Članstvo u Nacional-socijalističkoj partiji NSDAP je nešto što se pronalazi kod veoma velikog broja nemačkih porodica tog vremena. Uprkos tome, trenutak u kojem ste saznali da je jedan od Vaših predaka tokom denacifikacije zvanično označen kao „sledbenik“ bio je za Vas veoma potresan. Zašto Vas je to toliko zaboljelo?
Uvek sam polazila od toga da u mojoj porodici niko nije bio uvereni nacista, jer mislim da se takva informacije ne može držati u tajnosti. To je moralo da izađe na videlo mnogo pre u mom životu. Odrasla sam uz narativ svog dede koji je čitavog života glasao za socijaldemokrate, najvažnije političke protivnike nacista. Zbog toga je uvek postojao taj mit da on nije imao ništa s nacistima. A onda kada sam u arhivi pronašla da je on zaista bio član NSDAP – u koju se u to vreme čak nije moglo lako ni ući – bila sam veoma iznenađena. Zabolelo me, jer sam bila suočena s jednom stranom njega s kojom se nije bilo lako nositi. On se prilikom donošenja odluka ponašao oportunistički i bio je pomalo kukavica.
Dvostruki položaj Vaših predaka u Drugom svetskom ratu – oni doduše nisu bili nacistički zločinci, ali nisu bili ni pripadnici pokreta otpora – nije samo primer sudbine brojnih Nemaca, već Vašoj knjizi daje i nešto univerzalno. Čitaoci mogu da pomisle: „To je mogla da bude i moja porodica“. Ili čak: „To sam danas ja...“ Da li je to bio jedan od ciljeva Vaše knjige?
Upravo tako. Mislim da je siva zona rata, u koju spadaju oni koji nisu bili jasno klasifikovani kao borci otpora, nacistički funkcioneri ili ratni zločinci, područje kojem bi trebalo posvetiti najviše pažnje. S tim se verovatno može identifikovati najveći broj nas. I sigurno da nam to sivo područje najbolje pokazuje kako funkcionišu diktatorski režimi. Grupe ljudi koje mogu da se svrstaju negde između tih kategorija u Nemačkoj su zanemarene. Lako je reći: „Pa dobro, svako je bio sledbenik, pa je to bila i moja porodica“. Ali ja verujem da je to suviše jednostavno. Pojam „sledbenik“ obuhvata mnogo više. Bilo je nekih koji su spasavali Jevreje i nekih koji su počinili strašne zločine. Zbog toga sam uverena da je veoma važno pokušati da se porodični mitovi razreše.
Mnogi Nemci tvrde da nisu znali ništa o strašnim zločinima počinjenima pod Hitlerom. Danas se o problemima u svetu mnogo toga zna. U SAD pratimo događaje koji se često porede s onim što se u Nemačkoj dešavalo 30-ih godina. Kako kao naturalizovana Amerikanka nemačkog porekla vidite tamošnju političku situaciju?
Ono što se trenutno dešava u SAD zaista je zastrašujuće. I ja takođe uočava određene paralele. Jezik je recimo postao mnogo agresivniji. To je uznemirujuće. Trenutno po prvi put čitam „Mein Kampf“ (Moja borba“, autor Adolf Hilter, prim.red). Očigledno je da je seme nasilja jezik. Ipak, mislim da je poređenje Hitlera i Trampa u istorijskom smislu preveliko pojednostavljivanje, iako se kod nekih njihovih osobina mogu pronaći sličnosti.
Da li smatrate da je glasanje desno-ekstremističke političare u Nemačkoj razlog za još veću zabrinutost?
Oboje je podjednako zastrašujuće. Naravno da sam, s obzirom na razvoj događaja u Nemačkoj, veoma uznemirena. Ono što me u tome najviše uznemirava, jeste to što je društvo danas veoma podeljeno i da je sve teže međusobno razgovarati, voditi civilizovan dijalog. Nemačka je potcenila ono što se dugo dešavalo ispod površine. Sada to moramo veoma ozbiljno da shvatimo.
Šta je Vaša uloga kao umetnice u svemu tome?
Jedan od mojih osnovnih ciljeva bio je da mojoj priči dam univerzalni karakter. Ona nije trebalo da bude primenljiva samo na Nemačku i nacistički režim. Čitaoci bi trebalo da budu u mogućnosti da pronađu vezu sa današnjicom i da mogu da pronađu put kako da pojam „krivica“ zamene pojmom „odgovornost“. Knjiga bi osim toga trebalo da ih podstakne da razmisle kako sami mogu da doprinesu tolerantnom društvu i da odbrane demokraciju. Ranije sam verovala da je demokratija u osnovi postojano stanje, datost koja više ne može da se menja. Ali sada prepoznajem da je ona proces i da moramo stalno da je branimo.
Nora Krug, rođena 1977. u Karlsrueu, živi i radi kao aStid zbog nacističkih zločinautorka i ilustratorka u Njujorku. Godine 2018. Objavila je knjigu „Domovina“ (Heimat), u kojoj se suočila sa sopstvenom porodičnom prošlošću. Kako sama kaže, nije reč ni o stripu, ni o grafičkoj noveli. Ona to zove „grafički memoari“, nacrtana sećanja. Knjiga je prevedena na brojne jezike i osvojila je brojne nagrade.