Šta sve kriju lobanje?

Neki posetioci sigurno dolaze na izložbu u Manhajma jer su ljubitelji strave i užasa. Pri pogledu na neke od 300 izloženih primeraka čovjeka, naime, zaista podilaze žmarci. Bernda Kromera, međutim, ti prizori ostavljaju hladnim - svejedno mu je da li je lobanja cela, oštećena ili iz nje vire ekseri. Njega zanima tačno 20 mikrograma koštanog materijala. Toliko mu, naime, treba da ustanovi starost lubanje. Za to taj naučnik mora da probušiti dva milimetra duboku rupicu na površini lubanje i izvadi uzorak. Najstariji koji je uzeo od 60 lubanja koje mu je na istraživanje dao muzej „Rajs-Engelhorn“ (Reiss-Engelhorn) u Manhajmu bio je iz kasnog bronzanog doba, najmlađi iz ranoga srednjeg veka.

Kromer je saradnik takozvanog „Nemačkog projekta mumija“ muzeja „Rajs-Enelhorn“, jednog od trenutno verovatno najneobičnijih naučnih projekata na svetu. Stručnjaci iz raznih grana i disciplina uz pomoć najnovije tehnike pokušavaju da otkriju tajne koje kriju lobanje. Naučnici iz različitih zemalja pokušavaju da reše zagonetke oko porekla, ishrane i rituala stotinama i hiljadama starih kostura.

Teodoros Picios, direktor arheološkog muzeja u Atini došao je u Manhajm s jednom lepom i jezivom lobanjom - ukrašena je tirkiznim mozaikom i smatra se apsolutnim raritetom. Ta lobanja je pre više od 100 godina stigla u Atinu, ali još niko ne zna koliko je tačno stara. Picios pretpostavlja da je starija od 500 godina i da potiče iz Srednje Amerike. Nada se da će mu projekat u Manhajmu sada pomoći da odgonetne sve zagonetke oko lepe lobanje.

Egzotični „pacijenti“ u univerzitetskoj klinici

Na univerzitetskoj klinici u Manhajmu sve se vrti oko „živih“ glava. Zato je za radiologa i stručnjaka za nuklearnu medicinu Kristijana Finka uvek nešto posebno kada ima priliku da kompjuterskom tomografijom (CT) proučavati mumije ili lobanje. Njegov odsek već tri godine sarađuje sa muzejom „Rajs-Engelhorn“ jer ima vrlo moderan i „moćan“ kompjuterski tomograf.

„Obično ga koristimo da bi kod pacijenata mogli da uočimo razliku između tumora i normalnog tkiva. Za muzej je važno da dođemo do što više informacija o eksponatu, a za nas celokupan proces iz kojeg možemo da naučimo kako uz pomoć nove tehnike možemo da dođemo do novih saznanja“, objašnjava Fink.

Lobanje kriju brojne tajne...

Kako lobanja izgleda iznutra? Koje se informacije iz njene unutrašnjosti mogu dobiti? Zaviriti ispod površine nije zanimljivo samo za arheologe. I medicinare zanima šta se tamo može naći. Stručnjaci Instituta za kliničku radiologiju i nuklearnu medicinu pokušavaju da izdvoje strukture kao što su bandaže, ovoji od kostiju, kako bi one „čiste“ mogle da se analiziraju. Finkov tim radio je na jednoj lobanji koja verovatno potiče iz perioda između 12. i 15. veka. Na nju je bila nanesena keramička smesa koja je skrivala fizionomiju i površinu kostiju. Na kraju ih je čekalo iznenađenje. Zahvaljujući CT-u otkrili su dečju lobanju čiji oblik je namerno deformiran kako bi bio bliži idealu ljepote onoga vremena.

Kompjuterska tomografija često pomaže da se otkriju i druge tajne. U unutrašnjosti jedne mumije naučnici su pronašli smotuljke papirusa, u jednoj keltskoj lubanji pronađen je ekser. Uz pomoć tehnike arheolozi su uspeli da odgonetnu jedan keltski ritual. Shvatili su da je ekser u lobanju zabijen tek nakon smrti njenog vlasnika - verovatno su se lobanje kao znak pobede kačile na zidove.

Autorka: Sabina Elce (dd)
Odgovorni urednik: Ivan Đerković