Šta je domovina? | Evropa | DW | 04.11.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Šta je domovina?

Šta je domovina? Da li je levo ili desno? Da li je komšiluk, šuma i livada, nacija, Evropa ili čitav svet? Da li je sećanja na detinjstvo ili nada u budućnost?

Kada se spomene reč domovina mnogi Nemci pomisle na svinjske kolenice, pšenično pivo, baštenske patuljke. Ili na antisemitizam, kukasti krst i zapaljene izbegličke domove. Nacisti su bili ti koji su termin domovina gurnuli u centar svoje ideologije, a neonacisti ekstremno desničarskog NPD za sebe kažu da su „socijalna stranka domovine". Desničarko populistički AfD je taj koji nemačku domovinu hoće da brani od izbeglica. Ako treba i pucanjem na decu na nemačkoj granici. I kao što je sa svim temama AfD slučaj, ostale stranke se osećaju pozvanima da ih slede.

Nakon što je glavna kandidatkinja Zelenih, Katrin Gering-Ekart, na stranačkom zasedanju kazala: „Volimo našu zemlju. To je naša domovina. Njoj ne trebaju podele“, u stranci je pokrenuta velika diskusija. Da li levičarska stranka u Nemačkoj može pozitivno da upotrebi termin domovina? Baza stranke Zelenih ima problem sa „domovinom", dok vrh stranke sa njom još mnogo toga planira. „Domovina“ bi trebalo da bude spojnica buduće koalicije koju čine CDU/CSU, FDP i Zeleni. Domovina se pritom odnosi na Nemačku. I tu se neizbežno postavlja pitanje za koga Nemačka može biti domovina, a za koga ne.

Bezazlen ili opasan termin?

Postoje ljudi koji se na jednom mestu rode, tamo ostaju čitav život i to mesto zovu domovinom. Ima ljudi za koje je domovina zatvor iz kojeg beže i u njega se kasnije vraćaju najviše jednom godišnje zbog toga što se u vreme Božića osećaju obaveznima da to urade. Postoje ljudi koji svoju domovinu izgube i moraju da beže. Ti ljudi nemaju privilegiju da odluče da li u svojoj domovini žele da ostanu. A ako nemaju sreće onda na nekom drugom mestu nailaze na ljude koji „svoju domovinu" hoće da brane od „stranaca" i ta domovina nikada neće biti njihova.

U svakodnevnom govoru domovina je bezazlen termin. Većina ljudi ga upotrebljava kako bi opisala mesto gde su odrasli, za koje ih vezuju lepa sećanja ili mesto na kojem se osećaju kao kod kuće. U politici je to mođutim opasan termin koji desničarski populisti čitave Evrope stavljaju u centar svoje ideologije.

Nema domovine, nigde

Kao detetu mi je rečeno da je Srbija moja domovina, pa sam, dakle, bio ponosan što sam Srbin. Oko vrata sam nosio pravoslavni krst i srpski grb. U to vreme u Srbiji još nikada nisam bio. Moja porodica je iz Bosne i Hercegovine, a pošto je tamo bio rat, živeli smo u Nemačkoj.

Moj ujak, Hrvat, je bio taj koji nas je doveo kog sebe u Rojtlingen i koji je mom ocu pomogao da se zaposli na gradilištu. Dok su se hiljadu kilometara dalje Srbi i Hrvati međusobno masakrirali i preterivali, mi smo mirno živeli. Kao familija.

Kada su na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1988. godine Hrvati osvojili treće mesto, slavio sam. Kao devetogodišnjak sam sedeo na zadnjem sedištu automobila držeći hrvatsku zastavu. Hrvatska zastava u ruci i srpski grb oko vrata – to za mene nije bilo ništa čudno. Rat me nije zanimao. Tek kasnije sam saznao da je golgeterski kralj Davor Šuker pozirao pred grobom ustaškog vođe i saradnika nacista Ante Pavelića, pod čijim vođstvom je ubijeno stotine hiljada Jevreja, Srba, Roma i opozicionara.

Pručavao sam ratove na prostoru bivše Jugoslavije i zločine koji su počinjeni u ime Srba. Etnička čišćenja, koncentracioni logori, sistematska silovanja, opsada Sarajeva, Srebrenica. To treba da bude moja domovina? Na to treba da sam ponosan? Bolje ne, odlučio sam. Sa lančića sa skinio grb i stavio ga u fioku. Tamo je i dan danas. Domovina je za mene postala nešto loše. Nešto za šta su ljudi spremni da izvršavaju najstrašnija naređenja i da ubijaju.

Pasoš, domovina i prava

U Nemačkoj živim od kako znam za sebe. Ne pamtim šta je bilo ranije. Ipak Nemačka nije postala moja nova domovina. Teško je osećati se domaće ako ti preti proterivanje. Proterivanje u zemlju koju znaš samo sa letnjeg odmora i čiji jezik ne govoriš kako treba. Za većinu mojih prijatelja je vozačka dozvola bila najvažniji dokument koji su dobili sa osamnaest godina. Za mene je to bila vremenski neograničena dozvola boravka u zemlji.

 Krsto Lazarevic (Privat)

Krsto Lazarević

Danas živim u Berlinu i Nemac sam. To nije nešto na šta sam ponosan, ni nešto čega se stidim. To je jednostavno zemlja u kojoj živim. Nemački pasoš mi nije dao novu domovinu, već prava. Pravo da putujem i pravo da glasam. Pravo da budem politički subjekat na teritoriji na kojoj živim. To ne zvuči tako lepo kao domovina, ali meni je važnije.

Na kraju knjige Ernsta Bloha „Princip nada“ je rečenica: „Tako u svetu nastaje nešto što sija samo u detinjstvu i gde još niko nikada nije bio: domovina.“ Bloh je napustio Nemačko carstvo jer je bio protiv Prvog svetskog rata. Pobegao je i od nacista jer je bio Jevrej i emigrirao je iz DDR, nakon što se sukobio sa režimom SED. (Jedinstvena socijalistička partija Nemačke, prim. red.)

Za Bloha domovina nije bilo mesto na kojem se čovek rodi ili nacija koja se nekom pripiše, već sećanje i čežnja za detinjstvom i nada u budućnost za koju je potrebno boriti se. Utopija u kojoj još niko nikada nije bio. U mojim ušima to bolje zvuči od svinjske kolenice, baštenskog patuljka ili ministarstva za domovinu.

Krsto Lazarević je rođen u Bosni i Hercegovini i kao dete je sa roditeljima iz BiH pobegao u Nemačku. Danas živi u Berlinu i piše za nekoliko medija na nemačkom jeziku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android