Šio nam ga Đura u bečkoj krčmi | Mozaik | DW | 17.11.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Šio nam ga Đura u bečkoj krčmi

Đorđa bi danas opisali kao ilirskog nevladinog aktivistu. On je mlad oboleo od zaraze koje se habzburška vlast plašila – od ilirizma. Docnije su tu boljku različito zvali: mladobosanstvo, jugoslovenstvo, region...

U kući novosadskog pravoslavnog sveštenika Jovana Popovića i njegove supruge Ane obrazovanje se cenilo. Njihovo četvrto dete, bistar i radoznao dečak, posle šest razreda novosadske pravoslavne gimnazije nastavlja školovanje u gradu koji su Nemci zvali Presburg, a Sloveni Požun. Taj grad koji se nalazi na svega šezdesetak kilometara od Beča dobiće tek 1919. ime Bratislava.

Tamo su Đorđa Popovića, jer tako se zove naš junak, kasnih četrdesetih godina devetnaestog veka zapljusnule panslovenske ideje. On ide ustaljenim putem kojim su išli mnogi nadareni mladići u Habzburškoj monarhiji. Posle Požuna studira u Pešti, a onda u Beču. Trebalo je da postane pravnik.

Ali nabasao je na ćopavog genija, koji ume da govori o jeziku kao da je on jedini dokaz Božijeg postojanja. Da na njegovu mladu dušu, zagrejanu panslovenskom vatrom, šapu nije stavio Vuk Karadžić možda bi Đorđe živeo dosadnim životom habsburškog činovnika kao docnije Franc Kafka. Od trenutka kada shvata da prisustvuje rođenju sopstvenog  jezika, Đorđe sve manje razmišlja o pravnom nasleđu Evrope, a sve više o jezičkom nasleđu Srba i Hrvata.

Ilirska boljka

Đorđe je oboleo od čudne zaraze koju je habzburška vlast gledala da iskoreni – od ilirizma, koji je docnije dobijao različita imena: mladobosanstvo, jugoslovenstvo, region... Mladog Đorđa bi današnji novogovor opisao kao ilirskog nevladinog aktivistu. On ide na predavanja iz filologije Franca Miklošiča i pomaže Vuku u sastavljanju drugog izdanja Srpskog rječnika.

Ključna je 1847. godina. Tada Đorđe Popović u svojoj dvadeset i drugoj godini života kreće u rat. Polemički spis „Rat za srpski jezik i pravopis“ je od njega napravio apsolutnog vođu specijalnih srpsko-hrvatskih jedinica koje će uskoro osvojiti celo područje gde su južnoslovenski narodi govorili na štokavskoj osnovi. Taj spis je mladi jezički revolucionar, južnoslovenski Če Gevara zajedničkog jezika, potpisao pseudonimom Đuro Daničić. Reč je bilo o  predostrožnosti kojom se u to vreme zaobilazila cenzura. Njegovo ime je preko noći postalo poznato među mladim Srbima i Hrvatima.

Zašto Daničić? Od 1825. Vuk je objavio ukupno pet godišnjih zabavnika, danas bi rekli časopisa, pod imenom „Danica“, što je samo drugi izraz za kalendar. Uzimajući prezime Daničić naš junak obelodanjuje svetu čije je duhovno čedo.

General Njegoš

Rat koji je poveo Đorđe pod lažnim imenom uskoro će dovesti do sjajne pobede. Iste godine u februaru, u jermenskom manastiru u Beču, štampan je spev koji je prvo trebalo da bude nazvan „Izvita iskra“, ali se autor predomislio i dao mu ipak lepši naziv – „Gorski vijenac“.

Ko ima podršku takvog jezičkog generala kao što je Njegoš, a konjicu mu predvodi Branko Radičević, koji iste godine objavljuje „Pesme“, njemu je pobeda skoro izvesna.

Usledio je Bečki dogovor. Marta 1850, u Vukovom stanu u Ungargasse 362 u Beču ili u Gerlovićevoj krčmi (što je meni lično simpatičnije, a izvori su nepouzdani) sastalo se pet Hrvata, dva Srbina i jedan Slovenac da dogovore srpskohrvatski. Kasnije će se pokazati da su iz te bečke krčme okupljeni Srbi i Hrvati u zajedničkom „južnom narečju“ prepoznali svoju budućnost.

Jedan od potpisnika je bio Đorđe Popović, zvani Đuro Daničić.

Potpis sa posledicama

Imao je sigurno i drugih blistavih trenutaka u životu. Jedan od njih je kada je stavio tačku na zadnju rečenicu prevoda Starog zaveta (Vuk je preveo Novi zavet i objavio ga one sudbonosne 1847). Ili kada je postao sekreta Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Možda mu je sudbina ipak bila najviše naklonjena kada je izabran da mladu Juliju Hunjadi, verenicu Mihaila Obrenovića, nauči srpski. Posle mu je vladarski par Obrenovića pokazao zahvalnost i naklonost.

1866. otišao je po pozivu u Zagreb da za novu Jugoslovensku akademiju organizuje izradu Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika. Te godine su mu donele plodove pobede u ratu koji je započeo kao Vukov gerilac četrdesetih godina devetnaestog veka. Posle nekoliko godina vratio se u Beograd, da bi 1877. ponovo u Zagrebu nastavio rad na Rječniku. Poslednja reč koju je obradio bila je „čobo“. Umro je u Zagrebu, a sahranjen u Beogradu.

Ipak, njegova mlada ruka pored Vukove staračke, koja marta 1850. stavlja potpis na papir, sudbonosan za zajednički jezik nekoliko naroda, sigurno je jedan od trenutaka koji su ga sačuvali od zaborava.

Barem u Beogradu, gde čak i nacionalno naglašeni jezički radnici smatraju da je srpskohrvatski bio srpski, ali ponekad dodaju da srpski nije srpskohrvatski. U Zagrebu ga finija lingvistička gospoda optužuju da je njegov novoštokavski purizam u Rječniku osiromašio „izražajne sposobnosti hrvatskoga jezika“. A oni kojima su krvna zrnca bitnija od činjenica svakako smatraju da mu u Zagrebu nije bilo mesto ni sedamdesetih godina devetnaestog stoleća kao što mu mesta nema ni danas.

Bečka štednja

Vratimo se jezičkom ratu u kojem je dečak iz Novog Sada ipak pobedio, ma koliko danas u nacionalnim centrima policentričnog jezika dovodili u pitanje zajednički temelj na kojima počiva naša pismenost.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović, pisac i kolumnista DW

Ključni igrači u celoj priči nisu bili ni Vuk ni Đuro ni petorica Hrvata (Ivan Mažuranić, Ivan Kukuljević, Dimitrije Demeter, Vinko Pacel, Stefan Pejaković), već činovnik bečke Carske biblioteke i priznati austrijski lingvista, koji je u mladosti sanjao slovenački nacionalni preporod – Franc Miklošič.

On jeste bio za ravnopravnost svih deset jezika Monarhije, ali je odustao od političke borbe i posvetio se akademskoj karijeri. Verovatno Bečki književni dogovor ne bi nastao da austrougarsko Ministarstvo pravde nije mislilo kako njeni južnoslovenski podanici moraju dobiti priliku da razumeju zakone. Mikošič se prihvatio poverenog mu posla da se izradi pravno-politički pojmovnik za slovenski jug Carevine.

E, onda se postavilo pitanje – na kojem jeziku? Sa stanovišta dvora na kojem se govorio književni nemački, razlike između srpskih i hrvatskih dijalekata su bile manje nego između nemačkih regionalnih narodnih jezika. Habzburzima nije bio cilj Bečki dogovor već štednja – jedan prevod uvek je jeftiniji od dva ili tri.

Duh iz Gerlovićeve krčme

Tako je duh iz Gerlovićeve krčme finansiran ćesarskim ministarskim parama, a hranjen južnoslovenskim nacionalnim snovima, do danas živ, uprkos višestrukoj nominalnoj smrti jezika u koji je udahnut.  Tada su najbolji „Iliri“ verovali da se mora napraviti zajednički književni standard kako bi po njima rascepkan južnoslovenski narod dobio zajednički jezik. Docnije su na tom jeziku nastala sjajna dela. A prema tom jeziku su učinjena podla nedela.

Nije sve to mogao da vidi Đorđe Popović umirući u Zagrebu 17. novembra 1882, zastavši nad reči „čobo“. Ipak, njegovo drugo ja, Đuro Daničić, nije ovekovečeno samo u obliku biste sred Kalemegdanskog parka u Beogradu već i na ama baš svakom hrvatskom računaru. Kada neko na latiničnoj tastaturi pritisne „đ“ on priziva revolucionarni jezički duh zagrebačkog sekretara Jugoslovenske akademije Đure Daničića.  Pre reforme koju je on predložio, a Hrvati i ostali prihvatili, taj latinični znak je bio dvoznak – dj.

Za poentu moram da se setim krojača Đure koji je između dva svetska rata šio takva odela u Beogradu da je to izazivalo divljenje, pa i posebnu balkansku pizmu prema ostvarenom perfekcionizmu. Tako je nastala izreka „Šio mi ga Đura“.  Za naše jezičko ruho u dobroj meri važi: Šio nam ga Đura Daničić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android