Šešelj: A sada opet slušajte mene | Politika | DW | 07.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Šešelj: A sada opet slušajte mene

Povratak posle skoro 12 godina: Vojislav Šešelj, ideolog Velike Srbije i najživopisniji političar devedesetih pušta se na privremenu slobodu. Hoće li javnost dobiti još jednu dozu otrova i epizodu kabarea?

Predizborna kampanja 2002. godine. Sa male bine na kružnom toku u centru Požarevca govori Vojislav Šešelj. Neka žena mu dobacuje, masa gleda ka njoj. „Ima tamo neka žena, ili je luda ili pijana“, preseca govornik pometnju. „Kako god, vi se sada svi okrenite ovamo i slušajte mene.“

Najkontroverznija ličnost novije srpske politike – on je uvek vapio za nepodeljenom pažnjom i uglavnom ju je dobijao. Previše opasan da bi se odmahnulo rukom, previše zabavan da bi se promenio kanal. Pridobijao je uši za svoje velikosrpske ideje pomalo veštinom govorništva, pomalo čistim bezobrazlukom. Njegova najveća bina trebalo je da bude sudnica Haškog tribunala kojem se dobrovoljno predao 2003. uz obećanje da će pobediti „antisrpski“ sud. To je bila najava melodrame i kabarea koji će na kraju, izgleda, ostati bez epiloga.

Vojislav Seselj Serbien Nationalist

Vojislav Šešelj u sudnici Haškog tribunala

Proces bez kraja

Tužioci su prebacivali Šešelju organizaciju i vođstvo u nekoliko paravojnih formacija, navodno odgovornih za brojne ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni. Osim toga, teretio se i za verbalni delikt, ratno huškanje, inspirisanje na ubistva i maltretman nesrba. Posle tri godine čekanja na početak suđenja, Šešelj je već u jednom od prvih pojavljivanja jasno rekao šta misli o optužnici i o sudu: „Vi svi pripadnici Sekretarijata Haškog tribunala možete samo da prihvatite da mi…“ Scena je bila samo njegova pošto je štrajkom glađu isposlovao dozvolu da brani sebe. I pošto je srpska javnost uživo mogla da prati suđenje. Prvog svedoka optužnice, američkog sociologa Entonija Oberšala, Šešelj je ispitivao o Avogadrovom broju i masi elemenata. Oberšal, koji je pre bavljenja sociologijom diplomirao fiziku, nije znao odgovore. „Vidimo da niste nikakav fizičar. To vas je onda oteralo u sociologiju, je li tako“, trijumfovao je Šešelj.

Proces se razvlačio mučno, traljavo i pre svega – sporo. Dvanaest godina pritvora teško koji pravnik može da opravda. Bez presude, to je dvanaest godina života oduzetih jednom zvanično nevinom čoveku. Izricanje presude je isprva bilo planirano za oktobar 2013, ali je do daljeg odloženo pošto je danski sudija Frederik Harhof rešio da se igra politike. On je u privatnom elektronskom pismu poslatom na adrese 56 kolega tvrdio kako Haški tribunal previše oslobađa optužene, što je Šešelj iskoristio da traži izuzeće – iako je znao da će to samo produžiti proces. Ovog juna odbio je privremeno puštanje na slobodu čiji su uslovi bili nošenje elektronske narukvice za nadzor, te uzdržavanje od političkih aktivnosti i davanja intervjua. Potrajalo je i jer je Šešelj 2007. u jednoj od svojih knjiga štampao podatke o trojici zaštićenih svedoka – osuđen je za nepoštovanje suda kaznom od 15 meseci zatvora.

Često je delovalo kao da se ni samom Šešelju ne žuri, da pobeda nad „srbomrscima“ mora biti temeljna i ubedljiva. U pritvoru je imao vremena da dalje sastavlja svoje knjige, zapravo obimne političke pamflete; bibliografija sada broji preko 150 uvredljivih i psovačkih naslova od kojih je „Haška antisrpska giljotina“ još najbezazlenije sročen.

Od komuniste do Karlobaga

Rođen u Sarajevu, Šešelj u 25. godini postaje najmlađi doktor nauka u istoriji Jugoslavije. Početkom osamdesetih cepa člansku kartu Saveza komunista kojem je pristupio još kao tinejdžer i povezuje se sa beogradskim salonskim i vulgarnim nacionalistima. Poznat postaje kao disident, kada je osuđen na osam godina robije zbog „kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja“. Kazna je skraćena na dve godine, između ostalog i zbog peticije koju će potpisati razni disidenti, mnogi među njima kasniji Šešeljevi protivnici. To će biti prvi od nekoliko boravaka u zatvoru gde je 1990. kratko bio i zbog organizovanja ratnih dobrovoljaca. Za velikosrpski projekat radio je marljivo i glasno, uz koktel otrovnih parola i stand up komedije. „Hrvati su nama sad strašno opasni jer je Hrvatska postala nuklearna sila. Nabavili su atomsko oružje – ozračene kalašnjikove iz Mađarske“, rekao je u čuvenoj Minimaksoviziji 1991. Tu je objasnio da je Hrvatska potpuno nepotrebna, da Srbija mora biti do Karlobaga dok Italijani treba da uzmu Istru. U istoj emisiji je pokazao pištolj. Mlađana folk-zvezda Dragana Mirković je prebledela.

Vojislav Seselj Serbien und Vladimir Zhirinovsky Russland

Vojislav Šešelj i Vladimir Žirinovski u Beogradu 1994. godine

Ovako ga je 1997. opisao novinar Berliner cajtunga: „Teško je uzeti ovog čoveka za ozbiljno. Recimo dok stupa u kostimu četničkog vojvode, u borbenom odelu i sa šubarom, koji nikako ne pristaju uz trapavo i mlitavo telo džina, uz debeli trbuh, karakteristične naočare i razdeljenu plavu kosu. Četnici moraju da imaju dugu ugljenu kosu i bradu, da budu žilavi i zverskog pogleda, baš kao Vuk Drašković, prototip srpskog heroja. O Šešelju kruže posprdne glasine da potiče od Hrvata koje mrzi iz dubine duše; Srbima on čak izgleda nekako nemački, što je svojevrstan komparativ za hrvatski. […] Pristojniji Beograd drži Šešelja za marionetu u lutkarskoj predstavi koju sam režira Slobodan Milošević, tako poštovani i tako demonizovani Otac.“ Milošević i njegov „omiljeni opozicionar“ na kraju ipak neće doživeti istu sudbinu – da umru u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, bez presude.

Šešelj je bio vanredno dobro povezan u međunarodnom nacionalističkom miljeu. Drugovao je sa Vladimirom Žirinovskim i Žan-Mari Lepenom, ruskim i francuskim ekstremnim nacionalistima. Obojicu je imenovao za počasne građane radikalskog Zemuna. Jednom su se novinari sjatili oko Šešelja kada je stigao ispred Skupštine, a on je ih je uz smeh zamolio da mu ne oštete auto koji mu je poklonio Lepen. Beli Pežo 605.

„Izdaja“ političkih sinova

Šešelj je svih godina ostao zvanični predsednik Srpske radikalne stranke koju je osnovao 1991. Stranke koja valjda jedina nije učestvovala u republičkoj vlasti nakon rušenja Miloševićevog režima. Šešeljevo političko čedo je zapravo zenit popularnosti doživelo kada je on već bio iza rešetaka, ali podrška gotovo trećine birača nije bila dovoljna protiv demokratskih i „demokratskih“ kombinacija čija je glavna odlika često bio famozni koalicioni kapacitet. Čedo se pobunilo protiv svog patrona prvi i jedini put 2008. godine kada Tomislav Nikolić i još neki poslanici nisu želeli da poslušaju direktivu iz zatvorske ćelije i glasaju protiv Sporazuma Srbije i EU.

Vojislav Seselj Serbien und Vladimir Zhirinovsky Russland

Poslanici Srpske radikalne stranke u Skupštini SRJ

Ostalo je već mlada istorija Srpske napredne stranke koju su osnovali Nikolić i – posle nekoliko dana premišljanja – Aleksandar Vučić, danas vodeći i nedodirljivi političari Srbije. Sa svojim političkim mentorom nisu više želeli da imaju nikakva posla, nekoliko stidljivih reči samokritike su, smatraju, dovoljne da se raskine sa prošlošću u kojoj je radikalski trojac raspaljivao mržnju prema Hrvatima, Bošnjacima i Albancima i slavio srpske ratne zločine kao herojske pobede i vremenom u kojem su Nikolić i Vučić oduševljeno radili na recenziji Šešeljevih knjiga, čija će meta zatim i sami postati. U naslovima su oni „haški denuncijant“ i „propali pučista“ (Nikolić) te „srpski Baron Minhauzen“, „portparol lopovske stranke“ i „Sanaderova mačkica“ (Vučić).

Iz Sheveningena je Šešelj mogao da nemoćno posmatra rasulo u sopstvenom političkom miljeu. Otišao je u Holandiju nadajući se besmrtnosti, ali su godine krunile podršku njegovoj radikalnoj stranci, u međuvremenu potonuloj iza margina. SRS je ostala okupljalište politički opskurnih i zatucanih mrzitelja, od kojih nijedan nema ni delić sirove harizme i talenta koji je imao šef. Ne pomažu tu ni izborni plakati sa njegovom slikom koji se, zaostali, i danas nađu na kojem zidu ili tarabi. Sada je šef ponovo tu, u prirodnoj veličini, ali bolestan i ostareo – nedovoljan za nacionalističku renesansu.