Čistačice sa diplomom fakulteta | Evropa | DW | 14.05.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Čistačice sa diplomom fakulteta

Oko 200.000 Ukrajinaca živi u Poljskoj. Ali čak i oni sa diplomom fakulteta i tečnim znanjem poljskog jezika, jedva uspevaju da pronađu posao. Umesto toga beru jagode ili rade kao čistači.

Prljavom rukom Nikolaj poseže za cigaretom. Čelo mu je obliveno znojem. Taj pedesetogodišnjak upravo je pokosio travu i sada mora da se popne da očisti oluk. On je iz Ukrajine Ovaj Ukrajinac već dvadeset godina živi a da nema gdje isprazniti svoj kofer - i samo je jedan od mnogih.

„Kod nas u Ternopolju skoro svi su otišli – u Poljsku, Rusiju, Italiju ili Belgiju. Porodice su se rasturili. Kuću mi čuva tašta. Moja žena je čistačica u Italiji, a stariji sin je takođe nadničar u inostranstvu. Kući odlazim svakih šest meseci da produžim vizu. Moj šogor je građevinac i kod kuće zarađuje jedva 400 dolara mesečno. Ja ovde zaradim dvostruko više.“

Od teških poslova na otvorenom, Nikolaju su se urezale duboke bore na licu, a ruke su mu ogrubele. Ali zato u Ternopolju, gradu koji je pre Drugog svetskog rata bio u Poljskoj, stoji nova kuća koju je sagradio. „Bivalo je da sam radio i po 18 sati na dan bez pauze. Nas Ukrajince više iskorišćavaju nego domaće radnike, a zarađujemo manje.“

Polen Ukraine Grenzübergang

U potrazi za boljim životom, mnogi Poljaci odlaze u druge zemlje EU. Za to vreme, mnogim Ukrajincima baš je Poljska – obećana zemlja.

Šta god da rade, zarađuju više

„Može biti da to ima veze sa pokoljima koje su Ukrajinci počinili u Drugom svetskom ratu nad Poljacima“, nagađa Nikolaj. Ali za Viktoriju to nije nikakvo objašnjenje. Ta četrdesetogodišnjakinja prodaje jeftine stolnjake na pijaci u Krakovu. Samo se po melodiji njenog jezika može prepoznati da je i ona Ukrajinka. Kaže da je svesna da se od prodaje stolnjaka neće obogatiti.

Ipak, otkako ima legalan boravak u Poljskoj, mnogo manje brine: „Ja sam iz Odese. Ovde za mesec dana zaradim koliko bih kod kuće za tri meseca. Ranije je bilo još bolje, ali i danas nešto može da se ostavi sa strane“, priča nam Vitorija. Može da se uštedi? Jedna Poljakinja koja prolazi pored njene tezge klima glavom. Otkako je Poljska u Evropskoj uniji, tu zemlju je napustilo oko dva miliona mladih ljudi. Niko od njih nije za sebe video budućnost u zemlji gde je prosečan prihod manji od hiljadu evra mesečno.

Ali Viktorija je naučila da bude zadovoljna i sa ono malo što zarađuje, tim pre što prosečna plata u njenoj otadžbini, naročito otkako je počela kriza u Ukrajini, doseže jedva trećinu onoga što se zarađuje u Poljskoj. Ona sada živi sa još dve žene u trideset kvadratnih metara i dva puta obrne svaki zlot koji zaradi – sve samo da njenoj jedinoj ćerki Olgi jednog dana bude bolje.

Kod kuće samo deca i starci

Faire Mobilität und Arbeitnehmerfreizügigkeit Symbolbild

„Nakon dva dana čupanja korova na plantaži jagoda sam rekla – dosta“

Dominika je pravnica u Varšavi i odlično poznaje takav način života. Njena majka otišla je iz Poljske da radi kao čistačica u Nemačkoj pa je tako i ona sama takozvano „evropsko siroče“. Danas ona ima kućnu pomoćnicu iz Ukrajine, ali se, kaže, trudi da se prema njoj odnosi na prijateljski način: „Veoma je uredna, vredna i simpatična. Često je pozovem na kafu i kolače. U Varšavi ima mnogo Ukrajinaca, a moja Gala, inače, čisti i u jednom restoranu. Sve je slično kao i kod moje majke, jer i ona zarađuje novac za svoju ćerku. Kod kuće u Ukrajini bila je knjigovođa.“

I Sofija je već svašta radila: čistila je, menjala pelene i starcima i bebama, bila kućna pomoćnica... Sve to iako ta 37-godišnjakinja ima završen fakultet i besprekorno govori poljski. Ali u Poljskoj nikada nije uspela da dobije posao koji bi odgovarao njenoj stručnosti. „U Kijevu sam studirala muzičku akademiju i u Kovelju, odakle dolazim, osnovala dečiji folklorni ansambl. Ansambl je bio veoma uspešna, ali onda sam došla u Poljsku. Tu sam prvo čupala korov na jednoj plantaži jagoda. To je bilo veoma naporno i loše plaćeno. Na plantaži je bilo mnogo Ukrajinki, ali nakon dva dana sam rekla sebi – dosta! Posle sam našla posao u jednoj štampariji.“

Jakub Košćolek dobro poznaje mnoge takve sudbine. On je na čelu udruženja „Interkulutalni“ i već pet godina pokušava da pomaže Ukrajincima u Poljskoj. „Od izbijanja krize u Ukrajini uočljivo je da se mnogi Poljaci solidarišu sa Ukrajincima. Ali kako to da onda neko sa titulom doktora tu samo bere jagode? Ukrajinci su po mom mišljenju useljenici kakvi se samo poželeti mogu jer se veoma lako uklapaju u našu sredinu.“

To misli i Sofija koja se još nije odrekla svog sna: da i u svojoj novoj otadžbini osnuje ansambl i da može da živi od onoga za šta se školovala.