Čekajući seljačku bunu 2018. | Evropa | DW | 03.02.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Čekajući seljačku bunu 2018.

Socijaldemokratija je zaboravila i ko je ona sama, i ko su današnji seljaci koji bi mogli da slede njen poziv na seljačku bunu, smatra Jagoda Marinić u novom izdanju svoje kolumne.

Živimo u vremenu u kojem sve manja grupa ljudi biva sve bogatija a sve veća grupa, i pored blagostanja i rada, ne može da učestvuje u tom bogatstvu. Socijaldemokratija nam je potrebna kao što to dugo nije bila, ali ona je u grču sujete i bolećivosti. I dok je ranije kao suveren važio onaj političar koji ume da podnese kritiku i ostane posvećen problemu, sada sve više političara smatra da može da se otresa na kritičkim novinarima.

To je nepodonošljivo zato što je jasna potreba za političarima koji se ne bave samo sobom, već i uslovima u kojima ljudi žive. Valja zaustaviti eroziju društvenog jedinstva. Trenutno se mnogo govori o #MeToo i preobražaju koji bi taj glasni ženski pokret mogao da donese. A premalo se govori o šteti koju Tramp svojim paradiranjem neoliberalnom, sebeljubivom i autoritarnom muškošću prouzrokuje kod mladih muškaraca i rukovodilaca. Dijalektika borbe polova sadašnjice: samoodređenje žene ide ruku pod ruku sa povratkom autoritarnog vladara.

Praznik neoliberalne bezobzirnosti

Kada su u Davosu šefovi evropskih koncerna – uglavnom muškarci – sedeli za stolom sa Trampom, bila je to gozba prezrivih, koju su radnici mogli da gledaju na televiziji iz svojih naslonjača. Bilo je vremena kada su radnici i seljaci svrgavali čitave vlade zato što su večerale o državnom trošku. Ljudi su to ovako videli: te elite proždiru plodove rada naših otečenih ruku. Takvo razmišljanje danas važi kao deplasirano, možda i zato što nema dovoljno radnika koji plaćaju danak tom radu otečenim rukama, već ih više muče burnout i depresija. Živimo u postideološkom vremenu i hoćemo da rešavamo društvena pitanja s onu stranu Marksa. Pa kako bi bilo da možda stanemo na put vaskrsu autoritarne muškosti?

Šef Simensa Džo Kezer je uspeo da se bestidno naruga 6000-im ljudima kojih je hteo da se otarasi. Najpre je rekao: „Gasne turbine nam više ne trebaju. To će koštati Nemačku 6000 radnih mesta". A onda su ti radnici u vestima mogli da vide, inače neupadljivog, Kezera kako pred Trampom raste kao testo dok najavljuje – da hoće da pravi gasne turbine u SAD. A Big Daddy samo klima glavom... Retko kada su se uticajni muškarci u svojoj neoliberalnoj bezobzirnosti toliko izblamirali kao ova muška bratija na večeri sa Trampom u Davosu. Pobednik je onaj ko maksimizuje dobit. A gubitke će da amortizuje zajednica. Zajednica koja postaje razjedinjena jer sve više jedinki zbog odluka kao što je Kezerova ne može da prehranjuje svoje porodice.

Postoji razlog zbog kojeg su levičari nekad bili protiv globalizacije – dok nije došao Tramp koji je takođe bio protiv globalizacije. Pa su se kritičari globalizacije uplašili da bi mogli da budu strpani u isti koš sa nacionalistima. Mnogi se više ne dižu poviku na elitu – iz straha da će biti optuženi da dižu poviku na elitu. Šta je uopšte „Davos"? Bilo je i vreme kada su demokrate zahtevale da se stvore političke strukture koje omogućavaju kontrolu i rezultate politike čine transparentnim. No, informativni sastanci poput G20 ili Davosa, na kojima dominira privreda a politika je dekoracija, dokidaju tu transparentnost. Karta za samit u Davosu košta petocifrenu svotu: Makron dolazi. Merkelova dolazi. Tramp dolazi. Pre svega Kina dolazi. Kada zovu inicijative civilnog društva, političarima je teško da nađu termin. Populistički? Pa neka je.

Samozaborav socijaldemokratije

Bogata Nemačka koja navodno ima ulogu predvodnika Evrope, ne uspeva da reguliše svoj sektor patronažne nege i da omogući svojim građanima da dostojno ostare. Nedostaje 130.000 negovatelja. Oni se regrutuju u Jordanu, Južnoj Evropi itd. I to u zemlju u kojoj jačaju netrpeljivost prema strancima, islamofobija i antisemitizam. Istovremeno negovatelji nedostaju u zemljama Južne Evrope. U Nemačkoj postoji manjak od 35.000 nastavnika u osnovnim školama. U „bogatoj Nemačkoj" u kojoj su istoriju počele da pišu firme kao što je Simens, postoje manjkavosti u obrazovanju. To je samo jedan od mnogo primera.

Jagoda Marinic Autorin (D. Piroelle)

Jagoda Marinić

Izgleda da je došlo vreme kada menadžeri javno i bez stida smeju da govore o radnicima kao o ljudskom materijalu za sticanje kapitala. Human Ressources – kada je uveden taj pojam, mnogi karijeristi su se obradovali tom neoliberalnom anglicizmu kojim pobednici u ovom svetskom poretku mogu da demonstriraju svoj internacionalizam. Nemački sindikati sada traže radnu nedelju od 28 sati i povišicu plata od 6 odsto. Nečuveno za superbogataše i Kezere ovog sveta. To neće biti ostvarivo, reći će – i okrenuti se svojim Panamskim papirima. Human Ressources – to je nešto što mogu da nađu svuda na svetu. Pogotovo tamo gde nema sindikata. Samo, tragično je to što nema seljaka za seljačku bunu. Možda je to osnovni problem socijaldemokratije: ona za sebe ne zna ko je, a ne zna ni ko su današnji seljaci i kako da im se obrati.

*Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?“ Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje. Tekst je objavljen u okviru serijeMoja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM