Čarobnjak Tesla i njegov šegrt | Mozaik | DW | 02.04.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Čarobnjak Tesla i njegov šegrt

Imali smo dve vrste knjiga: one koje smo držali na klupi, po kojima su nas ocenjivali, i one ispod, po kojima smo ocenjivali sami sebe. U američkom kontekstu, knjiga na klupi govori o Edisonu, a ispod klupe, o Tesli.

Roman Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama“ početkom godine izašao je i u Sjedinjenim Američkim Državama. Usledile su odlične kritike i američka turneja koja je započela u Bostonu, a nakon Čikaga, Univerziteta Kolumbija u Njujorku i Nju Hempšira, Pištalov roman će večeras (2.4.) biti predstavljen i u ambasadi Srbije u Vašingtonu. Tim povodom, sa Vladimirom Pištalom razgovarao je urednik redakcije DW na srpskom.

Dragoslav Dedović: Dobar start „Tesle“ odlikuju dve stvari: kritičari hvale knjigu, a publika je kupuje. Prvo izdanje je planulo. Da li je „Tesla“ knjiga koja je nedostajala Americi?

Vladimir Pištalo: Zar ne bi bilo lepo misliti da je tako?! Nije uvek važno šta se govori, ali je uvek važno kako se govori. Nisu nedostajali podaci o Tesli, ali je nedostajao određeni način govora o toj temi. Svet odlikuje višak informacija i manjak smisla. Književnost, zajedno sa našim malim ličnim ritualima obavlja posao pridavanja smisla svetu. Subjektivnog smisla naravno. U tome i leži njegova snaga. Književnost nam obećava da ne moramo ostati na površini pojava, već da možemo zaroniti dublje. U romanu Tesla, portret među maskamazaronili smo u svet veoma neobičnog čoveka. Na tog čoveka uobičajene pretpostavke se ne primenjuju. Pre više od sto godina Tesla je izvodio eksperimente sa strujama vrlo visokih napona koje je puštao kroz sebe i pretvarao se u fontanu iskri. To je opasnije nego biti u kavezu sa lavovima, jer je elektricitet – sila moćnija od svakog pojedinog divljeg stvorenja. Prošlo je sto godina i niko se nije usudio da ponovi taj spektakularni eksperiment, mada znamo da je bezbedan. Analogno, mislim da je bilo vreme da neko pokuša da uđe u Teslin unutrašnji svet – svet kojim su prolazili cikloni elektriciteta. Da vidi šta ga je ushićivalo, plašilo, bolelo, kako su stvari izgledale iznutra, umesto da nam samo daje fakte.

Čita li se tekst u Americi drukčije nego u Beogradu ili Vranju? Da li su pitanja iz publike drukčija u Njujorku ili Bostonu?

Uvek me nešto nauče ta pitanja čitalaca na kraju. Taj deo književne večeri najviše volim. Američki komentari su bili vrlo zanimljivi. Sećam se da je jedan čovek rekao da ga je iznenadilo što je Tesla održao svoju vezu sa Srbijom i kulturom iz koje je došao do zadnjih dana svoga života. Jedan drugi gospodin (Stiven Sanjader sa WGBH Public Radio) rekao je da je na petoj stranici shvatio da knjiga nije ono za šta se izdaje – da nije biografija nego poezija.

Buchvorstellung Tesla Portrait unter Masken in Boston

Promocija romana Vladimira Pištala u Bostonu

Da li su Amerikanci srpskog porekla zastupljeni u publici. Možda si im ponudio žižno mesto srpsko-američkog identiteta?

To je rano da se kaže, ali naravno bude mnogo srpskih Amerikanaca u publici. Predstoji nam čitanje u Vašingtonu, u srpskoj ambasadi. Govoriće ambasador, a publika će biti mešana. Sredinom aprila biće još jedno čitanje u Njujorku, ovoga puta u Konzulatu, sa mnogo, mnogo naših ljudi.

Usput, ti si doktorirao na temi identiteta jugoslovenskih i srpskih doseljenika. Meni se čini da Amerika brze istopi najpre jezički identitet – primer za to je recimo Milan Panić. Za razliku od Evrope gde naši ljudi govore jezik zemlje u kojoj jesu sa snažnim maternjim naglaskom, čini se da američki engleski snažnije oblikuje ljude koji se dosele. Da li je to tako?

Mnogo sam boravio u emigrantskim porodicama, radeći intervjue, a i – sjedeći ‘nako. Danas emigrantski klinci u kući imaju drugu majku, a to je televizor. U stanovima ljudi sa teškim akcentom deca govore bez akcenta, još i pre nego što pođu u školu. Gledao sam i decu koja dođu pričajući srpski bez ikakvog naglaska, a posle par godina počnu da „izvijaju po američki“. Postoje drugi elementi identiteta – sećanja, navike, neizmerljivi temperament koji preživljavaju do u treću generaciju. Mom prijatelju Melvinu Bobiku deda je došao iz okoline Trebinja, otac mu je rođen u Americi, i on je tu rođen. Od naših reči zna da kaže „oj djevojko“ i „jeba te kum“. Ali je po svemu pravi naš čovek. Naime, vozi jednosmernom ulicom u pogrešnom smeru ako misli da mu je tu bliže.

Kvalitet tvog proznog teksta je naravno preporuka po sebi. Ali nisi li naišao na kontekst koji, recimo, nije do te mere važan u Nemačkoj ili Francuskoj? Nije li Nikola Tesla deo američkog mita? Šta Tesla znači današnjim Amerikancima?

Buchvorstellung Tesla Portrait unter Masken in Boston

Naslovna strana američkog izdanja romana „Tesla, portret među maskama“

Svaki čas me neko iznenadi intimnim poznavanjem priče o Tesli. Zadnji put je to bio doktor moje prijateljice. Ona je otišla na pregled, a on iz čista mira počeo da priča o Tesli. To neko podzemno interesovanje ne jenjava, nego raste. I to uprkos tome što se o Tesli ne uči u američkim školama. U školi smo imali dve vrste knjiga: one koje smo držali na klupi, koje su nas terali da čitamo i na osnovu kojih su nam davali ocene. Druge knjige, ili stripove, smo čitali ispod klupe Po njima smo ocenjivali sami sebe. Između „gornjih i „donjih“ knjiga, važnije su bile one ispod klupe. Gornje smo čitali za nagradu, a donje, uprkos kazni, po izboru srca. U američkom kontekstu, knjiga na klupi govori o Edisonu, a knjiga ispod klupe, kultna knjiga, govori o Tesli. Ta knjiga ne prestaje da se čita.

Čini mi se da je Tesla kao moderna „ikona“ jedina tačka u kojoj se zaista dodiruju američki i srpski mit.

Ima i drugih. Srbi i Amerikanci dele neformalnost i spoljašnji optimizam. Budući da nemaju aristokratiju, i Amerika i kraljevina Srbija su izjavljivale da predstavljaju besklasna društva. I jedna i druga kultura su u jednom trenutku obogotvorile seljaka. Po Džefersonovoj teoriji, idealan Amerikanac je nezavistan, pošteni farmer, koji ima svoju zemlju i alatke i ne može ga se potkupiti.

Nikola Tesla je za nauku to što su religiozni mistici za teologiju. On ima tu ezoterično-mističnu tajnovitost. Da li se to uklapa u današnji „duh vremena“ gde su koncerni zaduženi za energiju, a Holivud i internet za proizvodnju heroja?

Pa on jeste bio naučni šaman, a nova tajnovitost odlikuje duh vremena, bilo da se radi o zombijima, vampirima (još jedna srpska priča koja se primila u Americi) ili čarobnjacima. Tesla i jeste bio naučni čarobnjak. Da bih opisao njegov i Edisonov sukob, ja sam skoro doslovno citirao delove srpske bajke „Čarobnjak i njegov šegrt“.

Kakav odnos imaju istorijski Tesla i onaj iz književnog dela Vladimira Pištala?

Prijateljski.

SAD prevode jako malo dela, okrenuti su sebi i svom jeziku. Zašto?

Ne radi se samo o knjigama. Moji student ne gledaju filmove sa titlovima. I, da, u pravu si, Amerika ne čita knjige iz drugih delova sveta, a odlučuje o sudbini ljudi iz drugih delova sveta. Kakva god procena stoji iza toga, ja je smatram pogrešnom. Knjige iz drugih kultura otvaraju nam um za druge načine mišljenja. Koliko ja znam, od svih knjiga koje se izdaju u Americi, pet odsto ide na prevode sa svih jezika. Utoliko je uspeh knjige sa jednog malog jezika veći nego što bi bio inače.

Često se uspeh američkog izdanja odrazi povratno na zapadnoevropske izdavače. Vlada mišljenje da ono što je prošlo u Americi, garantuje uspeh u Evropi. Da li je ta računica po tebi tačna?

Pa izgleda da jeste. Hajde da sačekamo godinu dana, pa me pitaj ponovo.

U pesmi hrvatsko-bosanskog pesnika Mila Stojića spominje se epizoda kada su Teslu vrbovali „zemljaci“ za svoj srpsko-hrvatski sukob. Parafraziran Teslin odgovor iz te pesme glasi: „Snaga vaše mržnje pretvorena u elektricitet osvjetlila bi nekoliko europskih gradova“.

A Andić je rekao da je ta njihova mržnja maštovita i opsesivna kao neka izopačena ljubav.

Tesla je po tome bio iznad nacionalizma. Da li je zaista bio Amerikanac? Kako je govorio engleski?

Odlično. Nikad nisam pročitao da je neko pomenuo njegov akcenat. Pošto je pripadao najvišim društvenim slojevima (bio je član „400 gornjih“, što je bio broj ljudi koji su mogli stati u salon Ledi Astor, znao je dvojicu predsednika, Vilsona i Teodora Ruzvelta). Za Teslinog života, među Amerikancima se nekako izgubila percepcija o njegovoj stranosti. Suprotno onome što se kod nas često piše, on je voleo Ameriku. Pogotovo je voleo veliki Om, energetski naboj i večito brujanje Njujorka, grada u kome je živeo šezdeset godina.

Koliko od istoričara, a koliko od maštovitog pisca si ugradio u tu knjigu?

Ako bi roman bio restoran, onda bi istoričar sa raznih pijaca obezbedio sveže sastojke. Kulinarskom alhemijom, pisac bi im izmenio agregatna stanja. Uradio bi sve što može da ih pretvori u „Babetinu Gozbu“.

Da li ti je biografska paralela – i ti i Tesla ste u jednom trenutku postali srpski emigranti koji žele da se ostvare u Sjedinjenim državama – pomogla u uživljavanju u lik?

Jeste. Tačno se vidi da li je neku knjigu o Tesli pisao pisac iz Evrope (ne zna američki život) ili iz Amerike (nije mu jasna Teslina mladost.) U oba slučaja jedna polovina freske Teslinog života je uljana slika, a druga crtež sa naznakama boje. To što sam živeo u sredini koja nije mnogo drugačija od Like i što sam doktorirao američku istoriju, omogućilo mi je da uradim priču sa oba kraja. Pesnik Čarls Simić mi je rekao: „Da nisi živeo u Americi, ti nikad ne bi napisao ovu knjigu“.

Šta nisam pitao, a važno je?

Pa ne znam šta bi bilo pitanje, ali voleo bih da kažem da sam nastojao da humanizujem Teslin lik. To sam postizao tako što sam priču, sloj po sloj, čistio od superlative. I od mistifikacija. Mistifikacije prigušuju čisti sjaj čuda njegovog života.

Roman „Tesla, portret među maskama, za koji je Vladimir Pištalo 2008. nagrađen Ninovom nagradom, na engleski jezik preveli su Bogdan Rakić i Džon Džefris, a objavila izdavačka kuća Graywolf Press. Još neke priče Vladimira Pištala, objavljene u zbirci Priče iz rasejanja u izdanju DW i Samizdata B92, možete pročitati OVDE, na našim internet-stranicama.