Život u kući od blata i stiropora!

Priča se ni tu ne bi završila. Kupovale su se ili gradile veće kuće, a neki su uz pomoć tog novca započinjali biznis. S druge strane, nije mali broj onih koji žive, u najblaže rečeno, za čoveka nedostojnim uslovima, stalno strepeći da im se krov ne sruši na glavu. Ne rade nigde, a niko im ne pomaže.

Biserka Torlić iz Klokota u opštini Vitina živi sama. Odmah pored njene kuće, koja na sve liči samo ne na dom, su moderne kuće čak i restoran vredan više miliona evra, a njen dom samo što se nije srušio.

Samo što se ne sruši?

Zidovi od ćerpića (zemljane cigle) su se odvojili i do pola metra. Sobu je na nekoliko mesta premazala blatom kako se zaštitila od vetra i kiše, a na podu je nabacala papir i stiropol, ali se vlaga ipak oseća.

“Kuća je pala, primanja nemam nikakva. Svi su se snašli, a ja stara žena ne mogu da se snađem i dobijem neki dinar ili pomoć. Nema!”

Torlićeva pokazuje popucale zidove na kući, ali i sobi u kojoj spava gde ima krevet, električni i šporet na drva.

“Htela sam da malo okrečim i mazala sam, ali je sve palo od kiše od vetra. Nema ko da napravi.“

Šta će biti kada dođe zima

Leto je pri kraju, a hladni dani i jesenje kiše su na pragu. Zima ovde može da bude dosta hladna pa se ova 65-godišnjakinja plaši da je neće preživeti.

“Ja ovu zimu neću moći da živim u kući, ako mi neko ne pomogne da napravim nešto novo. Pašće na mene. Sve su grede pale, nema ništa.”

Biserka Torlić nema zemlju, jer kako ističe, na Kosovu ženskoj deci roditelji ne ostavljaju imanje.

“Kad bi imala neko parče zemlje prodala bi i napravila nešto sebi, ali na Kosovu očevi ne ostavljaju zemlju ćerkama.“

Slabo ko više obrađuje zemlju

Spletom raznih okolnosti, život je ovu ženu prilično namučio. Radila je u polju za nadnicu, ali je u međuvremenu ostarila, pa taj posao više ne može da radi. Uostalom slabo ko više i obrađuje zemlju.

“Išla sam kao nadničar i tako živela. Bila sam radnik. Ceo dan bi kopala, a kad dođem kući nema hleba, nema ništa. Na dnevnicu sam radila, ali sada više ne mogu, a i ne zovu ljudi.”

Obraćala se i predstavnicima vlasti i mnogobrojnim humanitarnim organizacijama, kako domaćim tako I inostranim. Do sada joj niko ništa nije pomogao, ali ona ne gubi nadu.

Veruje da će se ipak neko smilovati i omogućiti joj da bar po stare dane proživi kao čovek, pošto je, kako reče, ceo život do sada provela veoma teško, radeći u polju, za nadnicu - i na tuđoj zemlji.

autor: Refki Alija, Vitina

odg. urednik: N. Jakovljević