Štednja lomi daske koje život znače

Burno je ovih dana na kulturnoj sceni Nemačke. Dok se u medijima najavljuje prava gozba prvoklasnih, teatarskih događanja, na drugoj strani ori se buka i halabuka zbog najavljenih mera štednje u istim tim teatrima i na kulturnoj sceni Nemačke uopšte. A i gde bi drugo. To bar znamo, kad nestane novca, onda je kultura uvek prva na listi za odstrel iliti bar za stezanje kaiša. Ako ste mislili da je u Nemačkoj drugačije, prevarili ste se, a ako ste mislili da Nemci to rade drugačije, onda ste u pravu. Oni to rade mnogo prilježnije i oštrije nego što se to radi u zemlji Srbiji. I nemojte sad da vičete da je njima lako da štede kad imaju šta. Jer, Nemci zaista umeju da štede. I to se sasvim lepo može videti na primeru pozorišta.

Kraćenje budžeta

Zvuk šampanjskog zatvarača iliti pampura podseća na bogatstvo i blagostanje. Da on odjekuje u operskim nemačkim kućama – na to su se već navikli i publika, a i poreski obveznici, sponzori, ministarstva i gradske uprave. Pampura, a i šampanjca biće na Pozorišnim susretima u Berlinu gde se od 4. do 10. maja prikazuje deset najznačajnijih produkcija iz prošle godine. Šampanjac je odjekivao i u pozorištima koja su primila poziv za učešće na festivalu, jer nije mala stvar biti izabran od 400 prijavljenih pozorišta.

Međutim, žiri se našao na udaru kritike jer su top-10 predstava mahom iz Berlina, i još poneka iz poznatog Talija teatra iz Hamburga, potom, Minhena, a tu je naravno i Burg teatar iz Beča. Kritičari se bune jer su ponovo zaobiđena mala, takozvana nezavisna pozorišta. Mada godinama skrajnuta, sada ta ista nezavisna scena služi za potkusurivanje računa, pa se u zamahu sveopšte štednje čuju razni kulturni, gradski i ini oci koji dižu svoj glas zbog „rasipništva“ državnih pozorišta i opera. Pa se tražilo da se njihova nezajažljiva alavost rapidno sreže.

U Nemačkoj postoji oko 80 operskih kuća, koje po oceni kulturnih „blagajnika“ besramno pozajmljuju iz „kreativne, inventivne i sasvim nove, nezavisne scene“. Naglašava se da pare treba dati onima koji su inventivni, moderni, novi, osvežavajući. Na udaru su veliki kulturni aparati i njihova navodna velika halapljivost. Pod parolom pravde pokušava se da se preusmeri tok novca. Naravno da je to plodno tlo za velike mahinacije i lične interese.

Nešto od toga ovih dana i meseci može se videti i u Kelnu gde se hajka vodi na intendanta (upravnika) tamošnje opere, koji jasno i vrlo glasno, što mnogima smeta, traži da mu se daju sredstva, koja su mu pri tom obećana i na konto kojih je on napravio program za sledeću sezonu. Gradski oci ne haju i pare ne daju, a intendantu, koji je u dve godine uspeo da kelnsku operu iz provincijskog proseka uzdigne na evropski nivo, prete otkazom. Ali intendant nije naivan pa su se namere zainteresovanih, javne, a i one ispod žita, preselile u medije, tako da sada bar pretnjama više nema mesta.

Na ovom primeru štednje, nama preostaje da ustvrdimo da Nemci znaju da štede, a bogami znaju i da se nose sa kritikom upućenom im na lični račun i obraz.

Bijenale u Minhenu

No, bilo kako bilo, u maju se na pozornicama događa još ponešto zanimljivo. Od 3. do 19 maja u Minhenu se održava Bijenale novog muzičkog teatra pod sloganom „Daleki zvuk“. Reč je o jednom od najbitnijih foruma za savremenu operu gde će ove godine biti prikazane opere iz Koreje i Japana.

Jedan od vrhunaca Bijenala dogodio se ovog vikenda kada je prikazana opera „Mama Dolorosa“, korejske kompozitorke Kim Eunjung. Opera približava nemačkoj publici moderni Seul u kome se susreću korejska i hrišćanska tradicija.

Priredila: Željka Bašić-Savić
Odg. urednik: Nemanja Rujević