Četiri decenije Solidarnosti – priča o padu komunizma
31. avgust 2020.
Pre tačno četiri decenije, 31. avgusta 1980. se tada još nepoznati električar u brodogradilištu Leh Valensa našao za istim stolom sa tadašnjim zamenikom premijera Mečislavom Jagelskim kako bi potpisali zajedničko saopštenje. Najvažniji ustupak poljske komunističke vlade posle višenedeljnog štrajka bilo je legalizovanje sindikata Solidarnost.
Tako je 17. septembra nastala prva samostalna sindikalna organizacija iza Gvozdene zavese. Valensa tada nije verovao da će komunisti to zaista dopustiti. On se još uvek sećao radničkih protesta u Poljskoj 1956. potom 1970. i 1976.
U brodogradilištu „Lenjin“ u Gdanjsku Valensa je radio od 1967. Brodogradilište je gradilo brodove za strane naručioce i time zarađivao značajne sume deviza za Poljsku.
Štrajk u brodogradilištu je počeo sredinom avgusta 1980, ali manjih protesta na drugim mestima u Poljskoj bilo je još u julu. Inspiraciju je milionima Poljaka udahnuo poljski papa Jovan Pavle II kada je na jednoj misi u Varšavi 1979. poručio sunarodnicima: „Ne bojte se.“
Ljudi su bili besni na komunističku vlast koja je bila na čelu zemlje 35 godina, uživala je privilegije a ekonomija je bila u teškom stanju. Poljska je imala 35 miliona stanovnika, a deset miliona njih se upisalo u Solidarnost za samo nekoliko nedelja.
Snaga radnika
Nemački istoričar Peter Oliver Lev smatra da je Solidarnost bila posebna jer je predstavljala radnički pokret: „Kada na ulicu izađe nekoliko intelektualaca, to ne vodi u revoluciju. Ali kada je u štrajku pogon koji zarađuje dobar deo državnih deviza, onda on time dovodi u pitanje komunistički sistem, koji svoju legitimnost crpi iz proletarijata.“
Valensa je stalno imao na umu da bi protesti mogli da završe u krvi: „Moraš biti potpuno odlučan, inače ne možeš da vodiš ljude. Nema više porodice, ni smrti, ni novca. Znao sam da me svakog trenutka mogu ubiti. Ali sam mislio da me mogu ubiti, ali ne i pobediti.“
Istočnonemački opozicionar Joahim Gauk, koji je kasnije postao predsednik ujedinjene Nemačke, doživeo je poljska zbivanja uz „oduševljenje i skepsu“ .
U Istočnoj nemačkoj, kaže on, nije bilo nade da će se desiti promene posle nasilnog gušenja radničkog ustanka 17. juna1953. i posle gradnje Berlinskog zida. U Poljskoj je, prema Gauku, postojala viševekovna tradicija da se sopstveni identitet odbrani od bilo koje vlasti, kada god je moguće. Gauk je prilikom jedne posete Poljskoj rekao: „Jezik slobode je poljski.“
Novembra 1989. kada je pao Berlinski zid, Poljska je već imala prvog nekomunističkog premijera. Proleća te godine su vlada i Solidarnost vodili razgovore, u junu su održani prvi delimično demokratski izbori u Poljskoj.
Visoka cena slobode
To prednjačenje u borbi protiv komunizma imalo je veliku cenu. Jer 13. decembra 1981. je okončan san o slobodi, rođen u Gdanjsku godinu dana pre toga. Vlasti su proglasile ratno stanje, koje je trajalo do 1983. i koje je drastično ograničilo prava pojedinca. Internirano je 10.000 pripadnika opozicije. Desetine njih je ubijeno.
Solidarnost je prešla u ilegalu i tek 1989. smela je ponovo da se registruje. Antikomunistička opozicija u Poljskoj je dobila snažnu podršku iz Norveške jer je Lehu Valensi 1983. dodeljena Nobelova nagrada za mir.
Solidarnost je u međuvremenu deo osnivačkog mita moderne Poljske. Kada je poljski premijer Mateuš Moravjecki rekao da je „današnja Poljska narasla iz Solidarnosti“, onda je on govorio iz duše većine Poljaka, nezavisno od njihovog političkog opredeljenja. Solidarnost je objedinila brojne političke struje od levice do desnice. Upravo zato je danas predmet političke debate.
„Mnogi imaju pravo da se pozovu na kontinuitet sa Solidsrnošću, ali trenutno vidimo da u Poljskoj predstavnici desnice na vlasti, vladajuće stranke Pravo i pravda, samo za sebe reklamiraju pravo da neguju to nasleđe“, kaže nemački stručnjak za poljsku istoriju Peter Oliver Lev.
Valensa – heroj ili izdajica?
Ova konzervativna stranka je na vlasti pet godina i koristi sve zvanične prilike da promoviše heroje Solidarnosti koji su politički bliski vlastima. Leh Valensa koji je bio predsednik Poljske od 1990. do 1995. ne spada u rado viđene goste jer oštro kritikuje antiliberalni kurs vlasti. On je trn u oku vladajuće stranke.
U medijima bliskim vlasti, Valensu godinama predstavljaju kao agenta komunističke državne bezbednosti. Tako su 2015. pronađena dokumenta koja ukazuju na njegovu saradnju sa tajnom policijom. Navodno je 1970. bio prisiljen na to kada je uhapšen sa još 130 ljudi posle protesta protiv vlade. Kontakt sa policijom prekinut je krajem sedamdesetih, još pre njegovog angažovanja u Solidarnosti.
Debata o tome da li je Valensa bio heroj ili izdajica, da li su ga njegove kasnije zasluge oprale od krivice, deli Poljsku sve do danas. Kao i svake godine, i ovaj put će proslava godišnjice nastanka Solidarnosti proticati u senci ove svađe.