Kragujevac, osamdeseti put | Politika | DW | 21.10.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

kolumna

Kragujevac, osamdeseti put

Iz logora svaki drugi nije izašao. Moj otac jeste. Dakle ja sam stopostotni rezultat jedne pedesetpostotne istorijske verovatnoće. Valjda zato osećam tugu za onima koji nisu bili te sreće – kao streljani Kragujevčani.

Piše: Dragoslav Dedović

Opet je oktobar u Kragujevcu. I u Kraljevu. Osamdeseti put od onog oktobra 1941. kada su tamo okupatorske cevi Vermahta izbljuvale vrelo olovo u tela srpskih civila. U hiljade tela. Kao i svake godine u Šumarice će se uputiti političari koji će ritualnim polaganjem venaca i ponekim govorom podsetiti na zločin koji je počinjen u ime Trećeg Rajha, kako je samu sebe nazivala Hitlerova Nemačka.

Ove godine, međutim, nije nova samo okrugla godišnjica. Prvi put u istoriji srpsko-nemačkih odnosa u Kragujevac neće doći samo nemački ambasador, kojem je to, tradicionalno, jedan od najtežih termina u godini. Ovaj put će u Srbiju doći neko za koga se može reći da pripada političkim teškašima u Nemačkoj – u ime nemačkog parlamenta kao jedna od pet potpredsednika Bundestaga, doći će Klaudija Rot, političarka Zelenih.

Bila je više od devet godina predsednica svoje partije, ali taj se period završio pre osam godina. Ostala je uticajna u partiji koja će verovatno biti deo nove nemačke koalicione vlade. Kada se ugase kamere i isključe mikrofoni nemačke diplomate kažu da se na ovakvu posetu čekalo predugo, jer je nemačka strana imala utisak da je takav gest u Kragujevcu nepoželjan.

Claudia Roth

Političarka Zelenih Klaudija Rot prisustvovaće komemoraciji u Šumaricama na 80- godišnjicu streljanja u Kragujevcu

To je svakako samo deo istine. Sada, kada Klaudija Rot dolazi na osnovu zvaničnog poziva iz Beograda i Kragujevca, moglo bi se reći da je možda i nemačka politika sećanja dugo imala neke druge prioritete. To je bilo vidljivo i ove godine, kada je Bundestag obeležio šestoaprilsku godišnjicu napada na Grčku, „zaboravivši“ da je brutalnim bombardovanjem Beograda istog dana počeo napad na Kraljevinu Jugoslaviju.

Nemačka i ja

Moj otac je kao levičar izbačen pred Drugi svetski rat iz gimnazije u Beranama. Njegova majka je imala devojačko prezime Vlahović – i to je na svoj način odredilo na koju će stranu poći Dedovići ponad Andrijevice. I otac i deda su dizali partizanski ustanak, a posle njegove propasti, oca su kao sedamnaestogodišnjaka zarobili Nemci i deportovali u koncentracioni logor Mauthauzen.

Iz tog logora, prema meni dostupnim podacima, svaki drugi logoraš nije izašao. To znači da sam i ja stopostotni rezultat jedne pedesetpostotne istorijske verovatnoće. Dodajem ovoj priči i sudbinu dede po majci, oficira i veterinara pri kraljevskim ergelama, koji je u nemačkom zarobljeništvu dobio galopirajuću tuberkulozu. Kakva strašna, ironična slika: smrt galopira u susret jednom veterinaru. Umro je, ostavivši za sobom u Ćupriji dvoje siročadi. Jedno od njih je moja majka.

Kao i milioni drugih ljudi, i ja sam dete slučajno preživelih iz vremena nemačkog terora. Zato sam na neki način još u socijalističkoj Jugoslaviji smatrao da sam lično, a ne ideološki povezan sa sudbinama onih koji su nevini izlazili na stratišta.

Dragoslav Dedović

Dragoslav Dedović

Betonska ptica

Ne mogu da se ne setim svoje gimnazijske ekskurzije s početka osamdesetih. Jedna od stanica bila je Kragujevac, tačnije, spomen-park Šumarice. „Spomenik streljanim đacima i profesorima“ – monumentalna betonska ptica slomljenih krila, vajara Miodraga Živkovića – ostavio je čudan utisak na mene. Osluškivao sam, ne bi li kroz vreme antenom spomenika do mene doprla poruka streljanih. Ali tišina i poneki pramen magle na brežuljcima jesu sve što mi je dato da ponesem odatle.

Možda sam prečesto slušao „Krvavu bajku“, možda sam bio premlad da shvatim šta znači kada devojčice i dečaci u mom uzrastu čekaju da progovore puščane cevi vojnika Vermahta. Kako god, u Kragujevcu, Kraljevu, pa i u Srbiji, nikome nije trebalo objašnjavati zašto je Vermaht bio zločinačka organizacija.

Dve decenije kasnije sedeo sam sa mojom nemačkom devojkom, Barbarom, u dnevnoj sobi njenog oca, Bavarca. Već treću godinu sam živeo u Nemačkoj – bio sam deklarisani protivnik upotrebe oružja u jugoslovenskoj drami. Kada se rat približio bosanskoj varoši u kojoj sam živeo, odlučio sam da odem da ne bih ubijao i da ne bih bio ubijen. Ispostavilo se da Nemačka s početka devedesetih godina prošlog veka ima više razumevanja za moja građanska i lična prava od mojih naoružanih komšija i školskih drugova.

Stalna postavka Muzeja 21. oktobra u Kragujevcu

Stalna postavka Muzeja 21. oktobra u Kragujevcu

Tastova tuga

Barbara i ja smo saopštili njenom ocu, bavarskom činovniku u turističkoj organizaciji jedne varoši na Dunavu, da smo odlučili da se venčamo. On je nakon prvog, užasnutog pogleda, progutao knedlu i izvadio konjak da nazdravimo. Sećam se da mi je Barbara pričala kako je njen otac, nemački socijaldemokrata, kada je saznao da postojim u njenom životu, kao utešnu nagradu doživeo to što barem nisam musliman, kada već nisam Bavarac.

Te večeri je moj budući tast izvadio porodični album sa fotografijama žućkastim po rubovima. Pokazao mi je fotografiju svog oca, koji je iz škole rezervnih oficira u Minhenu poslat u Rusiju, odakle se nikada nije vratio. Kada sam video Nemca u uniformi Vermahta, u meni su se pobunile sve moje porodične traume, sva krvava istorija. Slomljenim krilom zalepetala je kragujevačka betonska ptica.

Mnogo kasnije shvatio sam da je ratno siroče budućem zetu pokazivalo oca kojeg nikada nije imalo. Zajedničko gledanje uniforme koje je za mene bilo traumatično, a za njega normalno, ostaće najveći čin bliskosti do koje će se u odnosu sa mnom uzdići moj bavarski tast do kraja mog dvadesetogodišnjeg braka. Barbara je stigla još da mi ispriča porodičnu legendu po kojoj je njen deda hteo da otvori bioskop u Minhenu pre nego što ga je rat odveo u ruski grob.

Razmislivši o tom iskustvu postao sam sklon zaključku da je priča o čestitom Vermahtu devedesetih još uvek držala nemačku kulturu suočavanja sa prošlošću u stanju nedovršenosti. Bio je to torzo bez udova.

Zli nacisti i časni vojnici

Nemački istoričari su odavno napisali knjige u kojima je upletenost Vermahta u najstrašnije zločine bila uredno dokumentova. Ali nemačko društvo, srećnim padom Zida i ponovnim ujedinjenjem katapultirano na pobedničku stranu istorije, nije želelo da odustane od površnog i zavodljivog narativa: za sve su bili krivi zli nacisti s Hitlerom na čelu, a Vermaht se časno borio.

Izložba u nekadašnjem koncentracionom logoru Buhenvaldu 2011. - Tragedija Kragujevca

Izložba u nekadašnjem koncentracionom logoru Buhenvaldu 2011. - Tragedija Kragujevca

Iste godine kada sam u tastovom albumu ćutke razgledao uniforme, meni poznate iz Bulajićevih filmova, u Nemačkoj je kao prava bomba u javnosti odjeknula izložba „Rat za uništenje – zločini Vermahta od 1941-1944“. Izložbu je finansirao hamburški milioner koji se bavio trgovinom produkata od duvana Jan Filip Remcma.

„Institut za socijalna istraživanja“ koji je on osnovao sakupio je istorijsku građu u čijem središtu su bile uveličane fotografije – neke su bile kao panoi. Na njima su se, na primer, videli pripadnici Vermahta kako se smeju ispod nogu obešenih civila negde u Ukrajini. Ili kako puše posle obavljenog posla streljanja talaca negde u Grčkoj. Bilo je i fotografija iz okupirane Srbije. Organizatori izložbe su hteli, kako se kaže u katalogu, „da raščiste sa legendom o čistom Vermahtu“.

Reakcije su bile burne. Nemačka desnica, od one vladajuće, demokratske, demohrišćanske, do one marginalne antidemokratske, neonacističke, pobunila se protiv izložbe. Ipak, ona je prikazana u 34 grada Nemačke i Austrije. U Kilu je uoči otvaranja izložbe u sukobima levičara i desničara povređeno desetoro ljudi. U Zarbrikenu je podmetnuti eksploziv teško oštetio salu narodnog univerziteta, gde je trebalo da se postavi izložba.

Desni ekstremisti su u Minhenu delili letke: „Nemački vojnik: Pošten, pristojan, veran! – dosta je antinemačkog huškanja!“ Februara 1997. u listu „Bajernkurijer“ autor je izrekao ono što su mnogi mislili: „Organizatorima izložbe je stalo do toga da ospore čast miliona Nemaca“, a nešto dalje usledila je i teška kvalifikacija da je izložba „moralno uništavajući pohod protiv nemačkog naroda“. Demohrišćani Zarbrikena su platili oglas u dnevnim novinama u kojem su rekli: „Nećemo dozvoliti da organizatori izložbe i njihovi pomagači bez našeg protivljenja vređaju naše očeve kao zločince i ubice – a time i brojne mrtve koji više ne mogu da se brane“.

Izložba ipak deluje

Uprkos otporu, izložbu je u Zarbrikenu otvorio tadašnji socijaldemokratski premijer Zarlanda Rajnhard Klimt. I u drugim gradovima publika je masovno dolazila na izložbu, otvarali su ih viđeni političari, negde u blizini je pod policijskom prismotrom bila šaka glasnih ekstremnih desničara, a u javnosti se vodila polemika. Protivnicima je išlo na ruku to što su u izložbi otkrivene neke fotografije koje su pogrešno potpisane. Izložba je povučena da se preradi 1999, pa je ponovo prikazivana od 2001. Skoro milion ljudi je videlo slike zločina koje su počinili vojnici u Vermahtovim uniformama.

Učinak tih uniformisanih Nemaca u Srbiji je bio zastrašujući. Nemački istoričar Karl-Hajnc Šlarp procenjuje da je u sklopu nemačkih „mera odmazde“ u Srbiji ubijeno između 41 i 46 hiljada ljudi. Druge procene govore o 80.000 ubijenih civila.

Neposredne „izvođače radova“ u Nirnbergu nije stigla pravda. General Franc Beme koji je rukovodio streljanjima bacio se sa četvrtog sprata sudske zgrade u Nirnbergu. Neću nabrajati imena generala koji su pošteđeni izlaska pred sud iz zdravstvenih razloga, te onih koji su osuđeni, pa 1951. pomilovani – umrli su kao normalni građani uživajući posleratne vojne penzije.

Nešto drugo je jednako zastrašujuće. Savezničke sudije su u obrazloženju presude izrekli da su sudili nesrazmernoj i neprimerenoj reakciji okupacione sile, te da streljanje talaca u znak odmazde po sebi jeste varvarski čin, ali je pokriven običajnim ratnim pravom. I na strani pobednika takav stav svedoči o kardinalnom militarističkom cinizmu, kako bi ga nazvao Peter Sloterdajk.

Ja sam se tih devedesetih pitao, nisam li potcenio težak talog prošlosti u dušama naslednika onih koji su bili u ratu – i kao zločinci i kao žrtve. Izložba je za mene bila pokazatelj da je ispod uljudne površine, u zemlji blagostanja nagomilana neartikulisana istorijska frustracija. Dobro je što je našla put da se donekle uobliči u reči.

Odvođenje Kragujevčana na stratište

Odvođenje Kragujevčana na stratište

„Mrzi ga kao Nemca"

U Srbiji postoji izreka „mrzi ga kao Nemca". To se odnosi na one ljude u Srbiji koji nekoga mrze duboko i istrajno. Na drugom tasu ostaju difuzne priče gastarbajtera u kojima je Nemačka dobro uređena i napredna zemlja koja ceni rad. Odnedavno se forsira i priča o nemačkoj pomoći i nemačkim investicijama.

Poznavao sam i ljude koji su postajali mostovi, tamo gde im se niko nije nadao. Berbel Šulte je šezdesetih studirala srpskohrvatski u Srbiji – u Kragujevcu! Mlada Nemica na mestu zločina jedva dvadesetak godina nakon rata. Po povratku u Nemačku posvetila je život srpskoj kulturi, prevodila je srpsku književnost. Pavićev „Hazarski rečnik“, na primer. A iz Srbije je ponela kumstvo sa jednom Kragujevčankom. To je mali trijumf pojedinačnih napora nad kolektivnim sudbinama.

Od 2003. za Kragujevac važi pobratimstvo sa Ingolštatom. Svake godine u Šumadiju dolaze gimnazijalci iz nemačkog grada na Dunavu da se suoče s „Krvavom bajkom“. To je dobro, ali nije dovoljno. Ne mogu prevodioci, gastarbajteri, novinari, učenici poneti sav teret istorije.

Srbiji je potreban neko ko će da pokaže da je novoj Nemačkoj stalo do toga da potomci žrtava u današnjim Nemcima mogu imati iskrene partnere. Ko zna, možda jednom i prijatelje. Mada je u međudržavnom rečniku prijateljstvo druga reč za strateški interes.

Lično sam umoran od uzajamnog nepoznavanja i nerazumevanja. Sin nosi moje prezime. Rođen je u Nemačkoj. Njegov deda je „uživao nemačko gostoprimstvo“ kao logoraš Trećeg Rajha. Njegov pradeda, otac moje majke, umro je od posledica nemačkog ratnog zatočeništva. Njegov pradeda po majci, Nemici, umro je u Rusiji u oficirskoj uniformi, istoj onoj koju su nosili i zločinci iz Kragujevca. Pogledam li svet iz perspektive mog sina, sa dolaskom nemačke političarke u Kragujevac kasni se najmanje pola veka.

Opet je oktobar u Kragujevcu. I u Kraljevu. Osamdeseti put od onog oktobra 1941. Nadam se da će ovaj put to biti makar začetak mogućnosti da se zaista zajedno sećamo.

Pratite nas i na Facebooku, na Twitteru, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu

Preporuka redakcije