Uloga Snoudena u formiranju Federalne Evrope | Evropa | DW | 26.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Uloga Snoudena u formiranju Federalne Evrope

Kampanja za Sjedinjene Evropske Države je počela. Među događajima koji su pogodovali toj kampanji, posebno mesto ima „afera Snouden“. Građanima je poručeno da nacionalni suverenitet i nije tako važan.

Jedna od najvažnijih posledica „afere Snouden“ je relativizacija pojma nacionalnog suvereniteta. Afera je bila vrlo korisna za funkcionere u Briselu koji nastoje da pretvore Evropsku uniju u centralizovanu federalnu superdržavu. To je put kojim se Brisel kreće ka predstojećim izborima za Evropski parlament. Potpredsednica Evropske komisije Vivijan Reding nedavno je za britanski Telegraf izjavila da „kampanja za Evropsku uniju treba da bude kampanja za Sjedinjene Evropske Države.“ Tako je jasno definisan sledeći stupanj razvoja „evropskih integracija“. On može da se dostigne samo ako građani EU postanu spremni da se odreknu nacionalnih suvereniteta i stupe u nadnacionalnu zajednicu kojom bi se upravljalo iz Brisela.

Vreme za realizaciju stare ideje

Vivijan Reding nije rekla ništa novo. Njene reči su samo „mašnica“ na paketu čije „slaganje“ je ušlo u odlučujuću fazu devedesetih godina, uvođenjem zajedničke evropske valute i kompletirano formiranjem Evropskog stabilizacionog mehanizma ESM. Reč je o nadnacionalnoj instituciji sa savetom guvernera i direktoratom, koja postavlja državama evrozone obavezujuće okvire finansijske i ekonomske politike i izriče kaznene mere, pri čemu se sama nalazi van bilo čije jurisdikcije - u zoni apsolutnog imuniteta. U cilju kompletiranja pomenutog paketa, posle finansijske i ekonomske, sada valja formirati i centralnu političku vlast EU.

Richard Graf von Coudenhove-Kalergi

Grof Kudenhov-Kalergi je pokretač panevropskog pokreta

Stvaranje evropske superdržave je relativno stara ideja. Sporadično i u okviru raznih nedefinisanih vizija, pominjana je još u 19. veku, a posle Prvog svetskog rata su neki političari i istoričari počeli i ozbiljnije da je razmatraju. Glavni teoretičar „Ujedinjenih Evropskih Država“, koje je zvao i Panevropom, bio je Rihard Nikolaus Kudenhov-Kalergi, ubeđen da to može biti politička i interesna zajednica sa ciljem da se spreči izbijanje novog svetskog rata. 1925. je ideju Sjedinjenih Evropskih Država u svoj partijski (tzv. „Hajdelberški“) program ugradila i nemačka Socijaldemokratska stranka (u programima posle 1959. je više nije pominjala). A Vinston Čerčil je u svom čuvenom govoru pred akademskom omladinom u Cirihu 1946. izneo ideju „ujedinjenih država Evrope“ čiji stožer bi bilo „partnerstvo između Francuske i Nemačke“.

U fazi stvaranja evrozone ta ideja je najpre odbacivana. Bivši nemački kancelar Helmut Kol je početkom devedesetih godina govorio da je smatra pogrešnom. Ali, najkasnije sa izbijanjem evropske finansijske krize 2009, ona ponovo postaje aktuelna i za nju se otvoreno i manje ili više direktno zalažu između ostalog tadašnja nemačka ministarka rada Ursula fon der Lajen (danas ministarka odbrane), italijanska ministarka spoljnih poslova Ema Bonino, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland (dvoje potonjih kao da slede pomenutu ideju Vinstona Čerčila), šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i drugi.

Značaj suvereniteta doveden u pitanje

Bez obzira na to da li bi se nova superdržavna zajednica zvala Sjedinjene Evropske Države ili Ujedinjene Države Evrope ili i dalje jednostavno Evropska unija; bez obzira da li bi Evropska komisija zaista postala njena vlada uz Evropski parlament i Senat država-članica - do njenog stvaranja može doći samo pod jednim uslovom: da se države EU odreknu svog nacionalnog suvereniteta, ili njegovih najbitnijih činilaca. Da bi se to desilo, borci za centralizovanu Evropu najpre moraju da pripreme građane za ovaj korak i savladaju njihov otpor. A za to je idealno poslužila upravo – „afera Snouden“. Otkrića „odbeglog američkog informanta“ plasirana u visokotiražnoj evropskoj štampi pokazala su građanima EU i Evrope da je nepovredivost njihovog „informacionog prostora“ odavno van snage, sa porukom: zašto insistirati na suverenitetu, kada on zapravo nije ni postojao i nema faktički značaj?

Sa takvim porukama se najdalje otišlo u Nemačkoj. Zahvaljujući Snoudenovim svedočenjima, građani Nemačke su saznali da sa njihovim informacionim samoodređenjem stvari stoje mnogo drukčije nego što su mislili: da tajne službe SAD i Velike Britanije, u saradnji sa nemačkim tajnim službama, špijuniraju koga kod požele; da u tu delatnost spadaju: privredna špijunaža, vođenje neobjavljenih i tajnih ratova iz američkih vojnih baza na nemačkom tlu, špijuniranje kompletne elektronske komunikacije građana, računara (i kada nisu povezani sa internetom, pa i kada nisu uključeni) i tako dalje. Ovaj spisak ni izdaleka nije potpun, a tu je i posebno zanimljiva stavka zvana: špijuniranje nemačkih vladajućih političara i njihovih kolega iz drugih evropskih zemalja i posebno – kancelarke Angele Merkel.

Kancelarkin mobilni – simbol samoodređenja

Nadzor nad političarima je važan zbog toga što predstavlja najočitiju povredu državne suverenosti budući da je on zapravo povreda informacionog samoodređenja države. A ono je preduslov političkog samoodređenja. Iako je na početku „afere Snouden“ bilo reči o masovnom špijuniranju političara, za medije je najveći skandal nesumnjivo predstavljalo to što je američka tajna služba prisluškivala kancelarkin mobilni telefon – koji je tako stilizovan kao simbol nemačke suverenosti. Kada je američki predsednik obećao da njegove tajne službe više neće prisluškivati telefon Angele Merkel, bilo je već jasno da je ta suverenost ozbiljno poljuljana. Ali, to kao da je malo kome zaista smetalo.

Bundeskanzlerin Merkel NSA Überwachung Handy

Angela Merkel šalje SMS koji onda čitaju u NSA

„Skandal“ se pretvorio u veliko mirenje sa sudbinom: i pored jasnih znakova nemoći vlade da uspostavi svoj informacioni suverenitet, građani Nemačke su na izborima poklonili demohrišćanima Angele Merkel jednu od najubedljivijih pobeda u posleratnoj istoriji zemlje. Time su i drugim državama pružili primer političke svesti u kojoj glavno merilo uspeha vlasti nije nacionalna neprikosnovenost, već privredni uspeh u jeku ekonomske krize u Evropi. Ekonomska kriza na jednoj, i skandal sa nadzorom na drugoj strani, poslužili su tako kao veliki test prioriteta u kome je postalo jasno da je građanima životni standard važniji od informacionog samoodređenja te ličnog i kolektivnog suvereniteta.

Bogato iskustvo sa dvovlašćem

A taj suverenitet je u Nemačkoj ionako uvek bio sporna kategorija. „Nemačka od maja 1945. nikada nije stekla pun suverenitet“, rekao je – za mnoge neočekivano – na Evropskom bankarskom kongresu u Frankfurtu 2011. ministar finansija Volfgang Šojble, argumentujući u prilog formiranju nadnacionale finansijske vlasti EU. Šojbleove reči su samo lakonski sažetak objašnjenja koje je u novembru 2013. za glasilo nemačkog Bundestaga, nedeljnik „Parlament“, napisao Jozef Fošepot, profesor nove i najnovije istorije Univerziteta u Frajburgu: „U Saveznoj Republici Nemačkoj važe i nemačko-savezničko pravo i u vojnim bazama američko pravo pre svega kada se radi o zaštiti [američkih trupa], čime su tokom više od 60 godina, aktivnosti tajnih službi poput američke stalno prikrivane i pravdane.“

To je jasno i velikim medijima. List Frankfurter algemajne cajtung je povodom protesta nemačkih građana zbog američkog nadzora u Nemačkoj konstatovao: „Protesti zbog nadzora su beskorisni, jer više je nego nejasno da li je Nemačka uopšte suverena.“ Slično je reagovao i dnevnik Zidojče cajtung koji je svoju seriju članaka o američkim špijunskim i ratnim aktivnostima u Nemačkoj propratio komentarom u kome se zaključuje da „nacionalna država nije mrtva, ali je demistifikovana“, i dodao: „u Nemačkoj očigledno postoje dve državne vlasti: najpre nemačka, i to u formi koju su joj dali ugovori EU i drugi, a pored nje i američka, u formi koja nije tačno poznata.“ Komentator čak podseća da nemačka ima bogato iskustvo sa dvovlašćem koje su vekovima činili „najpre car i papa, a zatim država i crkva“.

Misija

Takve relativizacije nemačkog suvereniteta su od velike koristi kreatorima budućeg centralizovanog uređenja EU. „Otkrića Edvarda Snoudena“ su građanima donela dve važne pouke: 1) da nacionalni suverenitet nije takva svetinja za kakvu je smatran i da je odricanje od njega u korist evropske superdržave zapravo bezbolan proces, te 2) da je nadzor nad građanima toliko sveobuhvatan da je borba protiv njega zapravo nemoguća. I taman kada je sve to postalo očigledno, Edvard Snouden je (na Badnje veče 2013) za Vašington post izjavio da je „njegova misija završena“, te da „nije želeo da menja društvo, već da mu pruži šansu da samo uvidi da li želi da se menja“. „Odbegli informant“ se razotkrio kao nenametljivi milosrdni „vaspitač društva“, nadzor nad građanima je pojačan, a kreatori Sjedinjenih Evropskih Država su počeli svoju predizbornu kampanju.

Autor: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević