Samo neka prete

Nije prvi put da tursko rukovodstvo preti. Predsednik Erdogan je i sam više puta rekao da se neće osećati vezanim dogovorom sa EU ukoliko Brisel uskoro ne odobri viznu liberalizaciju za Turke. Sada je ministar spoljnih polova Čavušoglu u intervjuu za tabloid Bild čak prebacio Evropskoj uniji Turkofobiju. A onda je i on stigao do omiljene pretnje: „Ili ćemo sve dogovore istovremeno primeniti, ili ćemo ih sve zaboraviti.“ U prevodu: ukoliko do oktobra ne budu ukinute vize, opet ćemo pustiti migrante ka EU.

Za mnoge u EU je povezivanje izbegličkog dogovora sa ukidanjem viza bilo teško shvatljivo čak i pre pokušaja puča u Turskoj. Danas je još teže, nakon „čišćenja“ državnog aparata, represija i Erdoganove najave o uvođenju smrtne kazne. I njegov ministar Čavušoglu je sada pokazao razumevanje za smrtnu kaznu. Njeno uvođenje bi bio fatalni udarac pregovorima Turske o pristupanju EU. Naravno da Erdogan i Čavušoglu to znaju. Ali znaju i da se EU može lako uceniti po pitanju migranata – barem je takvo raspoloženje u Briselu.

Liberalizacija viznog režima bila je planirana još ranije, pre nego što je pitanje izbeglica došlo na dnevni red. Nesrećno je bilo što je ta tema onda upala u „izbeglički paket“ kao dodatni podsticaj za Tursku da održi obećanje i zadrži migrante. Pa ipak, ni tada EU nije potpisala blanko-ček već je ukidanje viza povezala sa jasnim kriterijumima. Turska nikada nije bila dalje da ispuni te kriterijume nego danas. U Briselu posebno zameraju što se takozvani antiteroristički zakoni primenjuju protiv nevoljene opozicije i kritičara.

Dakle, šta da se radi sada? EU nikako sama ne treba da raskine izbeglički dogovor. Jer do sada je Turska u velikoj meri radila svoj deo posla: migranti gotovo da više i ne dolaze na grčka ostrva. Za EU je to veliko olakšanje.

Uprkos oštroj retorici, nije verovatno da će Turska ispuniti pretnje i pogaziti sporazum. Jer Ankari je u najboljem interesu da dalje održava dobre odnose: ekonomska zavisnost je velika, EU ponešto ublažava izolaciju u koju Erdogan vodi svoju zemlju, a na posletku iz briselske kase stižu milijarde kako bi turska na svojoj teritoriji zbrinula izbeglice. Sve to bi bilo stavljeno na kocku.

Mnogi Evropljani vide drugu opasnost: šta ako Ankara zaista ispuni sve uslove za ukidanje viza? Onda bi EU morala da održi reč. Pod trenutnim političkim uslovima u Turskoj postojala bi mogućnost da veliki broj kritičara režima i Kurda iskoristi „turističko“ putovanje u EU i ovde podnese zahtev za azil. Nemačka i druge članice EU bili bi pred novim talasom migracije.

Dakle nema razloga ni za paniku ni za snishodljivost prema Erdoganu.

Pa ipak, EU može nešto da uradi kako bi smanjila svoju zavisnost od Turske. Zatvaranje Balkanske rute je verovatno više doprinelo smanjenju broja migranata nego dogovor sa Turskom. Jednako je efikasna bila i mera da se migranti drže na grčkim ostrvima. Tamo mogu da zatraže azil, ali nemaju pravo da biraju zemlju EU u kojoj će živeti. Na posletku, EU mora potpuno da kontroliše svoje spoljne granice umesto što taj zadatak delegira drugima. Današnji sporazum sa Turskom može da bude samo prelazno rešenje.