Gasovod kao ukras

Pustolovna politika je regionalno i globalno izolovala turskog predsednika Erdogana. Iz te svoje samoće on je načinio novi korak ka starom prijatelju Putinu. Polukružno okretanje je zateklo mnoge koji su ispratili zahlađenje odnosa Turske i Rusije, ali nije iznenadilo one koji već poznaju Erdoganov pragmatizam. Imamo i promenu od 180 stepeni u odnosima sa Izraelom gde je Erdogan praktično bo persona non grata od ubistva humanitaraca koji su na turskom brodu hteli da odnesu pomoć u Gazu.

Mnogi poznavaoci prilika ukazuju da zaokret Erdoganove politike prema Rusiji i Izraelu ima jaku energetsku dimenziju. Obe zemlje nude razne opcije Turskoj, državi gladnoj energenata i važnom uvozniku gasa (48,4 milijardi kubnih metara prošle godine). Gas je najvažniji energent u Turskoj (32,5 odsto), a 99 odsto se uvozi. Turska je većinom (55,3 odsto) zavisna od gasa iz Rusije i pokušava da diverzifikuje svoje izvore. Tu je možda opcija upravo Izrael koji je nedavno otkrio brojna nalazišta. Za Izrael bi Turska, pogotovo njena južna obala, bila najbolji mogući kupac.

Tokom sastanka Putina i Erdogana u utorak pomenuta su dva velika energetska projekta: Turski tok – gasovod koji bi trebalo da ide dnom Crnog mora – i nuklearna elektrana Akuju. Nije iznenađenje što su dvojica lidera iskoristila priliku da ovime pošalju signal Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji. Putin je hteo da demonstrira da Rusija ima načina da nađe nove kupce i zaobiđe ekonomske sankcije, a uz to jačanje veza sa jednom velikom i važnom članicom NATO predstavlja šamar Zapadu.

Slično tome, Erdogan je imao signal za SAD i EU koje, iz njegovog ugla, nisu dovoljno osetljivo reagovale na pokušaj puča u kojem su bili ugroženi Erdoganova moć i život. Kritikovao je zapadne lidere zbog manjka empatije. Rekao je da ga Putin, za razliku od zapadnih državnika, nije ispitivao o broju uhapšenih posle neuspelog puča. To viđenje geopolitike zbližilo je dvojicu lidera, a energetska tematika može sve samo zasladiti i betonirati novu eru boljih odnosa.

Turski tok je iznenađujuće najavljen tokom posete Putina Turskoj krajem 2014. godine kako bi zamenio projekat Južnog toka koji je trebalo da transportuje 63 milijarde kubika glasa godišnje kroz Crno more do bugarske Varne. Putin je na talon izbacio Turski tok kao reakciju na evropske sankcije i takozvani Treći energetski paket EU kojim je onemogućen monopol Gazproma nad gasovodom na teritoriji EU.

Turski tok je više političi projekat i od početka nisu bile prevelike šanse da se realizuje. Naime, predviđeno je da Turskoj ostaje tek četvrtina kapaciteta, dok ostatak gasa treba prodati u EU. Računica danas nije ništa drugačija nego u decembru 2014. Ukoliko Brisel i Moskva ne popuste svoje ekonomske zategnutosti i ne nađu kompromis oko pravila Trećeg energetskog paketa, Turski tok bi ostao neisplativ projekat jer 47,25 milijardi kubika gasa ne bi imalo kome da se proda.

Erdogan je rekao da će njegova vlada dati status strateškog projekta izgradnji nuklearke Akuju, te da će na svaki način ubrzati realizaciju Turskog toka. Takođe je za oba projekta rekao da postoji potreba za razna odobrenja parlamenta. Sličan šou je vođen i oko projekta gasovoda Nabuko – bio je još 2009. najavljivan kao projekat veka! – koji je ubrzo pokopan i zaboravljen.

Druga je stvar sa nuklearkom Akuju. Dva pragmatična lidera pokušavaju da maksimiraju ekonomski profit ove elektrane teške 24 milijarde dolara, ne vodeći pri tome nimalo računa o bezbednosti te elektrane niti o uklanjanju nuklearnog otpada. Međunarodna agencija za atomsku energiju je turskoj vladi poslala izveštaj sa 24 preporuke i 15 sugestija za nastavak rada na izgradnji nuklearne centrale.

Kada se rakurs proširi, izgleda da Erdoganu nije problem što sve više zavisi od Rusije. Kao da je zaboravio na suprotstavljene interese koje dve zemlje imaju u Siriji, Iraku, i na činjenicu da je demonstrativno dozvolio da se u Turskoj postavi raketni štit i sistem Patriot zemalja NATO. Sve te njegove odluke svojevremeno su žestoko kritikovane iz Kremlja gde su politiku Turske smatrali pretnjom.

Dakle, s jedne strane postoje interesi suprotni ruskim. S druge strane, Erdogan upravo povećava energetsku zavisnost od Rusije. Ali to i nije čudno za turskog predsednika. Njegova zemlja je recimo član NATO, pa ipak Erdogan podržava Muslimansku braću u zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike iako se tome Sjedinjene Države odlučno protive.

Vašington podržava kurdske snage u Siriji, tesno povezane sa Radničkom partijom Kurdistana koju Ankara smatra hroničnom pretnjom i terorističkom organizacijom. To nije nikoga zabrinulo u Beloj kući pa je jedan portparol čak rekao da SAD uopšte ne smatraju kurdske snage u Siriji teroristima. Kap koja je izgleda prelila čašu je kada je isti portparol u ime američke administracije rekao da ni Gulenov pokret nije teroristička organizacija. Turska vlada od propalog puča prošlog meseca neumorno lovi članove tog pokreta. To je povećalo tenzije među saveznicima i iniciralo ponovno zbližavanje Turske i Rusije.

Projekti poput Turskog toka i Akuju bili su poslastica večernjeg susreta Erdogana i Putina, ali oba projekta su maraton sa preponama. Danas pragmatičnom Erdoganu treba drugarstvo sa Putinom, a ovakvi projekti su najbolji teren za drugarstvo. Sutra će pragmatični Erdogan možda opet pomisliti da mu je bolje da se vrati NATO-partnerima.

*Autor Nedždet Pamir je stručnjak za energetsku politiku koji predaje na Univerzitetu Bilkent u Ankari.