Opel „spasen“ do 2016. godine

„Opel je Bohum i Bohum je Opel. Jednostavno rečeno, to je marka automobila za koju se ovde kaže: Opel je naš“, kaže Bernd Volharm, sveštenik u Bohumu, u crkvi na samo nekoliko minuta hoda od fabričkog pogona. Mnogi članovi njegove crkvene zajednice ili članovi njihovih porodica rade za Opel. I on sam još od svoje 19. godine vozi upravo taj tip automobila. „Možda me sudbina zato i dovela ovamo“, kaže sveštenik koji je „opelance“ pratio kroz mnoge krize.

Opel, naime, već godinama posluje sa gubicima. U svoje najbolje vreme, Opel je u Bohumu zapošljavao gotovo 20.000 radnika. Nakon prvog, drastičnog plana štednje, 2004. godine, ostalo ih je još 9.000. Danas tu radi još samo 3.300 radnika.

Višemesečni pregovori

Već sledećih meseci trebalo bi da bude ukinuta noćna smena, a time verovatno i dodatnih oko 700 radnih mesta. Prema navodima sindikata, uprava preduzeća vršila je pritisak na zaposlene kako bi dali svoj pristanak za dobijanje otkaza u slučaju „promenjenih potreba u poduzeću“. Budući da su radnici, kao i njihov sindikat, veoma dobro znali šta se iz toga krije, nikada nisu želeli da na to pristanu. Uprava Opela je, s druge strane, računala s tim da svoje radno mesto dobrovoljno i uz novčanu odštetu ipak neće napustiti dovoljan broj radnika.

Njihov sukob i pregovori oko štednje trajali su mesecima, a rezultat, odnosno, neka vrsta dogovora, konačno je postignuta u četvrtak (28.2). Dogovoreno je da će se proizvodnja automobila u Bohumu odvijati do 2016. godine i do tada su svi zaposleni radnici „zaštićeno“, odnosno, ne mogu da dobiju otkaze.

Rezignacija i razočaranje

Reakcije zaposlenih su, međutim, daleko od toga da bi se mogle nazvati euforičnim. Većina radnika na pitanje šta misle o aktuelnoj situaciji, samo odmahuje rukom ne želeći da komentariše: „Eh, o tome više nema šta da se priča“, ili: „Izvinite, ali ne da mi se da više o tome pričam“.

Retki zastaju i kažu nešto više, na primer Peter Veber, dugogodišnji radnik Opela. Uprkos razočaranju kaže: „Ovakva situacija nije nova. To smo već godinama vežbali i uvek se nadali najboljem. I uvek su nam govorili da i mi moramo nešto da damo kako bi se sačuvala radna mesta. Ali tog dogovora se nisu držali…“ Njegov kolega, 57-godišnji Tomas Koler kaže da se brine za svoje mlađe kolege: „Teško je negde u okolini pronaći novo radno mesto na kome može tako dobro da se zarađuje kao u Opelu.“

Tri generacije i svi rade za Opel

Opel je, naime, od samog početka dobro plaćao svoje radnike. Kada je 1962. otvoren pogon u Bohumu, brzo se pročula da tu može dobro da se zaradi. Jirgen Šerphauzen bio je jedan od prvih koji su tu dobili radno mesto. Pre Opela radio je u jednom rudniku. „Nakon mesec dana u Opelu, osećao sam se kao kralj. Na mom listiću, na kojem je bio iznos mesečne plate pisalo je: 400 nemačkih maraka. To je bilo dvostruko više od onog što sam pre toga zarađivao“, seća se Šerphauzen.

Kao „kralj“ se osećao kada je u Opelu upoznao i svoju suprugu Grete. Danas su oboje u penziji, ali Opel je još uvek prisutan. Iz njihovog „Opel-braka“ nastala je, naime, cela „Opel-porodica“. Njegov sin kao i dva unuka svoje zanate su izučili u Opelu. On i njegova supruga, iako su danas ljuti na upravu Opela, ipak ostaju verni svojoj fabrici. Nakon što su 12 godina vozili Mercedas, nedavno su ponovno kupili Opel.

Autorke: Dijana Pesler / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković