1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Opel „spasen“ do 2016. godine

U pogonu Opela u Bohumu proizvodiće se automobili sve do 2016. godine. Time su, bar na neko vreme, „spasena“ radna mesta – njih sveukupno 3.200. Toliko je ih, naime, preostalo od nekadašnjih 20.000.

„Opel je Bohum i Bohum je Opel. Jednostavno rečeno, to je marka automobila za koju se ovde kaže: Opel je naš“, kaže Bernd Volharm, sveštenik u Bohumu, u crkvi na samo nekoliko minuta hoda od fabričkog pogona. Mnogi članovi njegove crkvene zajednice ili članovi njihovih porodica rade za Opel. I on sam još od svoje 19. godine vozi upravo taj tip automobila. „Možda me sudbina zato i dovela ovamo“, kaže sveštenik koji je „opelance“ pratio kroz mnoge krize.

Opel, naime, već godinama posluje sa gubicima. U svoje najbolje vreme, Opel je u Bohumu zapošljavao gotovo 20.000 radnika. Nakon prvog, drastičnog plana štednje, 2004. godine, ostalo ih je još 9.000. Danas tu radi još samo 3.300 radnika.

Višemesečni pregovori

Prazan Opelov parking u Bohumu

Prazan Opelov parking u Bohumu

Već sledećih meseci trebalo bi da bude ukinuta noćna smena, a time verovatno i dodatnih oko 700 radnih mesta. Prema navodima sindikata, uprava preduzeća vršila je pritisak na zaposlene kako bi dali svoj pristanak za dobijanje otkaza u slučaju „promenjenih potreba u poduzeću“. Budući da su radnici, kao i njihov sindikat, veoma dobro znali šta se iz toga krije, nikada nisu želeli da na to pristanu. Uprava Opela je, s druge strane, računala s tim da svoje radno mesto dobrovoljno i uz novčanu odštetu ipak neće napustiti dovoljan broj radnika.

Njihov sukob i pregovori oko štednje trajali su mesecima, a rezultat, odnosno, neka vrsta dogovora, konačno je postignuta u četvrtak (28.2). Dogovoreno je da će se proizvodnja automobila u Bohumu odvijati do 2016. godine i do tada su svi zaposleni radnici „zaštićeno“, odnosno, ne mogu da dobiju otkaze.

Rezignacija i razočaranje

Reakcije zaposlenih su, međutim, daleko od toga da bi se mogle nazvati euforičnim. Većina radnika na pitanje šta misle o aktuelnoj situaciji, samo odmahuje rukom ne želeći da komentariše: „Eh, o tome više nema šta da se priča“, ili: „Izvinite, ali ne da mi se da više o tome pričam“.

Retki zastaju i kažu nešto više, na primer Peter Veber, dugogodišnji radnik Opela. Uprkos razočaranju kaže: „Ovakva situacija nije nova. To smo već godinama vežbali i uvek se nadali najboljem. I uvek su nam govorili da i mi moramo nešto da damo kako bi se sačuvala radna mesta. Ali tog dogovora se nisu držali…“ Njegov kolega, 57-godišnji Tomas Koler kaže da se brine za svoje mlađe kolege: „Teško je negde u okolini pronaći novo radno mesto na kome može tako dobro da se zarađuje kao u Opelu.“

Tri generacije i svi rade za Opel

Opel je, naime, od samog početka dobro plaćao svoje radnike. Kada je 1962. otvoren pogon u Bohumu, brzo se pročula da tu može dobro da se zaradi. Jirgen Šerphauzen bio je jedan od prvih koji su tu dobili radno mesto. Pre Opela radio je u jednom rudniku. „Nakon mesec dana u Opelu, osećao sam se kao kralj. Na mom listiću, na kojem je bio iznos mesečne plate pisalo je: 400 nemačkih maraka. To je bilo dvostruko više od onog što sam pre toga zarađivao“, seća se Šerphauzen.

Kao „kralj“ se osećao kada je u Opelu upoznao i svoju suprugu Grete. Danas su oboje u penziji, ali Opel je još uvek prisutan. Iz njihovog „Opel-braka“ nastala je, naime, cela „Opel-porodica“. Njegov sin kao i dva unuka svoje zanate su izučili u Opelu. On i njegova supruga, iako su danas ljuti na upravu Opela, ipak ostaju verni svojoj fabrici. Nakon što su 12 godina vozili Mercedas, nedavno su ponovno kupili Opel.

Autorke: Dijana Pesler / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković